Zašto palimo sveće?

Nekada davno, u maloj crkvi lepe banatske varošice, stajala sam pored bake i gledala u nestvarno dugačak plamen sveće. Onda sam naučila da sveće palimo za naše mrtve da im osvetle put i zagreju dušu našim mislima o njima, da znaju da su još uvek u našim životima... Ta mi se misao zauvek utisnula u glavu.

Probudila sam se u pola pet ujutro i proverila mobilni iako sam znala da nije stigla poruka jer nisam nista čula a imam lagan san. Sad sam već sasvim bila sigurna da nešto nije u redu. Predhodnih pola godine tata je bio malo u bolnici malo kod kuće i uvek mi je slao poruke sa telefonskim brojem na koji mogu da ga zovem u bolnicu. Takav je bio dogovor i ovaj put. Tiho sam se odvukla do dnevne sobe i pozvala brata. Večiti pozitivac mi je odgovorio da tata “nije baš najbolje”.

Neko bi ovo mogao da protumači kao – nije najbolje ali je dobro ali, poznavajući moga brata, ovo je trebalo da znači da je loše. “Ja bih došla ako treba...”-“Pa ne moraš da dolaziš”-“Ma volela bih da ga vidim dok je još živ...” ni sama ne znam kako sam izgovorila. ”Ma živeće on još puno godina.” – Tako mi je rekao moj brat. Rekla sam mu da ću mu javiti čim kupim kartu, broj leta i vreme dolaska.

Bauljala sam po kući trudeći se da ne probudim moje i na momente se osećajući odsutno – kao da se sve ovo ne dešava meni. Kad je prošlo devet pozvala sam rezervacije “Lufthanse” i vrlo brzo dobila jedno mesto u popopodnevnom avionu. Karta je za pet minuta bila u mojoj elektronskoj pošti.

Beograd me je dočekao vreo i zagušljiv. Početak avgusta. Posle tolike prostorne razlike i šesnaest sati putovanja nisam osećala ni da li je dan ili noć. Znala sam da moram da se malo odmorim i da ga vidim. A onda se pojavio novi problem. Neko je primetio da nemam ni jedan važeći identifikacioni dokument Srbije, a to će mi trebati da uđem na VMA. Ubrzo mi je predloženo da pozajmim od nekoga ličnu kartu što sam ja odmah odbila. Nije me tata nikad tako učio. Pozvali smo dežurnog oficira na VMA i saznali da se može ući sa inostranim pasošem i čak nam je odobrio da možemo doći u subotu kad nije dan poseta pošto je tata u lošem stanju. Bila sam mu stvarno iskreno zahvalna ali nisam mogla da razumem zašto su posete ovde određenim danima i u određeno vreme.

U Vankuveru (Britanska Kolumbija, Kanada) u svakoj bolnici možete posetiti bolesnika kad hoćete, što je u isto vreme i način da se spreči širenje zaraza spolja jer nema velike koncentracije ljudi na malom prostoru u isto vreme. Kad sam to rekla bratu samo je odmahnuo rukom i rekao pomalo u šali “Ma šta ti je, ovo je uređena država - ovde se zna i poštuje red”. Videla sam tatu te subote poslednji put živog, sa aspiratorom ali otvorenim očima, prepoznao me je, nije mogao ništa da kaže.

Tata nas je napustio zauvek sutradan uveče. Ja sam se vratila u Vankuver u crnini. Još uvek je nosim – iako to malo ko ovde razume. Važno je da meni znači.

Bio je od požrtvovanih očeva koji daju i više nego mogu za svoju decu. To je osećao kao svoj zadatak. Nije nikad sebi oprostio što sam otišla iz Beograda. Nije nikad bila njegova krivica. Svako ima svoju sudbinu. Bogu sam zahvalna što smo se ipak oprostili. Znam mnoge ovde u Vankuveru koji nisu stigli na vreme za poslednji oproštaj, neke koji čak nisu otišli na sahranu roditeljima.

U širem Vankuveru postoje dve Srpske pravoslavne crkve. Ako želiš da zapališ sveću bilo kog dana osim nedelje moraš da zakažeš da ti sveštenik otvori vrata crkve. I možda ubrzo pošto odeš gasi sveću. Crkva Svetog Marka na Tašmajdanu je udaljena pet minuta hoda od moga stana i tamo može da se zapali sveća uglavnom kad poželiš.

Ja više ne živim tamo. Nedostaje mi ta mala poruka mome tati... da mislim na njega ... Još jedna od malih nostalgija.