Magija, san i erotsko terevenčenje

Šta je Latinska Amerika, ta muljača ljubavi poput Aleksandrije, sa smrskanim mitologijama poput Grčke, sa žitkim vodama i nebom koje se, pocinkovano suncem i beskrajnim kišama Makonda i divljim, opojnim, rajskim rastinjem Arakatake ponavlja u snovima svih onih koji su je makar jednom pohodili?

Mario Vargas Ljosa, jedan od glasovitih pisaca iz tog dela sveta, u uvodu „Rečnika zaljubljenika u Latinsku Ameriku“ (Službeni glasnik, 2010), kaže:„Latinsku Ameriku sam otkrio šezdesetih godina u Parizu. Do tada sam bio mladi Peruanac, koji je, osim pisaca svoje zemlje, čitao isključivo severnoameričke i latinske pisce, a među njima, u prvom redu, francuske.“ No, ostatak planete ovaj deo sveta otkrio je preko jednog romana. Nije teško pogoditi o kom je romanu reč.

Sto godina ljubavi

Ko je napisao ovo delo? „Ko je izveo ovaj podvig? Izveo ga je tridesetdevetogodišnji Kolumbijac, rođen u Arakataki, primorskom seocetu... Kao dete, Markes je od babe slušao legende, bajke, izmišljotine kojima se narod maštajući sećao nekadašnjeg sjaja tih krajeva... Rastao je pored dede, veterana iz građanskih ratova, tih najkrvavijih epizoda kolumbijskog nasilja. Deda mu je umro kada mu je bilo osam godina“, piše Ljosa. „Od tada mi se ništa u životu nije zanimljivo dogodilo“, kaže Markes.

Samog Markesa je u dvadesetoj godini pronašla u jednoj podstanarskoj sobi majka. Bio je hipik i student prava bez mnogo položenih ispita. „Propašćeš, jadno moje dete“, rekla je, kršeći prste. No, Markes je otputovao u Pariz, gde je u Latinskom kvartu živeo na veresiju i tamo jedanaest puta prepisao knjigu „Pukovniku nema ko da piše“. Pre toga je već završio jedan roman, ali ga je zaboravio u putnoj torbi; tamo je ležao uvezan kravatom i grizli su ga moljci, sve dok ga jednog dana nisu našli prijatelji i poslali u štampariju.

A onda, osvanulo je sasvim obično jutro, godine 1965, i na putu iz Meksika u Akapulko, Markes shvata da je u njemu već napisan roman. Čuje ga, može da ga okusi i vidi, kao Mocart svoje simfonije, unapred i već napisane u glavi od početka do kraja. (Potpisnica ovih redova videla je originalne Mocartove zapise: zaista nema niti jedne prepravljene note niti dodate pauze. Stiče se utisak da su kompozicije – diktirane.)

No, vratimo se nastanku velike knjige. Markes ulazi u sobu sa ogromnim rezervama hartije i duvana (tih godina on je još uvek bio pušač). Iz sobe će izaći osamnaest meseci kasnije, iscrpljen i otrovan nikotinom. Imao je u ruci rukopis dužine preko hiljadu stranica, u korpi za otpatke ležalo je oko pet hiljada zgužvanih, precrtanih strana. Markes u tom trenutku ima i dug od deset hiljada dolara. Tako je napisana knjiga „Sto godina samoće“. Evo romana gde se deca vozikaju na letećim ćilimima iznad gradskih krovova, a Cigani se posle smrti vraćaju u život „jer ne mogu da podnesu samoću“. Taj roman rodonačelnik je nove književnosti što će prodrmati planetu, a koja kao da je sačinjena od magije, sna, fantazije i erotskih terevenčenja.

Kradljivica vatre

No, ovaj deo sveta obeležila je i sila ženske umetnosti. Do 1983. nju su su znali kao ženu Dijega Rivere. Od 1983. Dijega Riveru znali su kao muža te slikarke, Fride Kalo. U tom trenutku, oboje su nekoliko decenija mrtvi, onoliko koliko se može biti mrtav u ovom delu sveta. Frida Kalo, ta osoba nadljudske energije, koja je posle saobraćajne nesreće što će je zauvek ostaviti bolesnom, uzela kičicu i tako izdržala trideset dve operacije, slikajući da bi živela. Ljosa je poredi sa Munkom, ili Gojom ili kasnom Betovenovom muzikom: „Sve njene slike na platnu ili papiru su svojevrsno preklinjanje, optužba, uvreda ili potresna molitva upućena posmatraču... Zbog toga se njeni damari, lučevine, urlici i pomamno lupanje njenog srca osećaju na svakoj njenoj slici.“ Ko je bila ta genijalna, provokativna, neverovatna Kalo? Kradljivica Božje vatre. Tako kažu njeni sunarodnici.

(/slika2)Ali nije samo ples krvi ova skrajnuta Amerika, ona je i melodija lažljive, sentimentalne, bajkovite priče jedne Ime Sumak, koja je stekla svetsku slavu čistom čarolijom glasa. Sam Bog zna zašto joj je bilo potrebno da se Evropi predstavlja „kao poslednji potomak Inka, kada je, zapravo, ljupka meleskinja iz lučkog grada Kaljaoa“.

Zbog čega je Ima Sumak lagala Evropu da bi dobila svetsku slavu? Zbog toga što Evropa kao zao, bogati stariji brat, nemo i uporno traži od umetnika iz siromašnih delova sveta detinje čist dar zajedno sa mitom, koji takozvani civilizovani svet iz dana u dan gubi. Dok se u SAD i u Evropi milioni guraju na psihoanalitičkim kaučima lečeći se od straha od smrti, u Meksiku postoji poseban dan kada se praznuje smrt i od šećera prave lobanje najrazličitijih veličina, pale sveće i peva na grobljima i trgovima po čitavu noć. Nikada nisam čula za lepše i opojnije molitve.

Festival rđavih Bunjuelovih filmova

U Parizu je jedan bioskop u januaru 1966. napravio festival loših filmova Luisa Bunjuela, onih koje njegovi biografi izbegavaju da spomenu. Samog Bunjuela to se nije mnogo ticalo. Živeo je u tom istom Parizu, na bulevaru Raspaj. (U istom hotelu živela je i Sartrova majka, a sam Sartr je u neposrednoj je blizini imao stan u koji je bežao da radi). Bunjuel je već izbegavao gužvu i festivale. Gubio je sluh i kakofonija glasova stotine ljudi koji govore istovremeno izazivala je kod njega glavobolju. U momentu kada ga je Ljosa upoznao, čitao je „Sveopštu istoriju ljudske gluposti“ (kod nas, na srpskom, objavio „Gradac“) i nudio je posetioce koktelom koji je sam izmislio, a koji se zvao – „bunjuel”.

Niko nikada nije napravio sajam loših knjiga odličnih pisaca, ali ako se to ikada dogodi, biće, verovatno u Parizu. Jedino ovaj grad još uvek neguje tu vrstu plemenitog ludila. O procesu pisanja, sam Ljosa kaže da je daleko lakši od pravljenja filmova, jer pisac zavisi samo od sebe. Pa ipak, „posle svih tih godina koje sam proveo u pisanju romana, kada izjutra sednem za sto, često hvatam sebe kako tražim izgovor i povod da odustanem i izbegnem taj strašni trenutak kada treba da izmišljam nejasan, nepoznat svet...“, priznaje Ljosa.

(/slika3)Čeov dnevnik

Sam Ljosa smatra dnevnike Če Gevare jednom od najfascinantnijih knjiga ikad napisanih. „Ako se revolucija ne ostvaruje, ako se izvodi drugačije nego što je Če izmislio, Dnevnik će ostati kao svedočanstvo o najplemenitijoj i najsmelijoj ličnoj avanturi koja je pokušana na tlu Latinske Amerike.“ Ljosa nije nikada upoznao Čea, ali je 1964, u Parizu, primio poruku od Gevarine prve žene, u kojoj ga moli da kod sebe smesti jednu njenu prijateljicu koja sa Kube stiže na putu za Argentinu. Ljosa prihvata, iako živi u stanu više nego skromnom (njegovi prijatelji su stančić zvali „ javnim pisoarom“). Žena koja stiže kod Ljose, da u tom stanu provede nekoliko nedelja, jer nije imala para za hotel niko je drugi do Selija de la Serna, Če Gevarina majka. Očito je da je Če živeo svoju filozofiju skromnosti i revolucije i privatno i javno. Nema baš mnogo svetskih političara koji bi se ovim mogli pohvaliti. Ali, Če i nije bio političar. On je bio lekar koji je pokušao da spase svet.

Kabinet čudesa Latinske Amerike

Ovaj deo sveta kao da jeste istinski kabinet čudesa u kome Fuentes sve svoje knjige kuca jednim prstom na pisaćoj mašini, a Pablo Neruda sakuplja sve što mu je dolazilo pod ruku: „Brodove u boci, leptirove, morske puževe, zanatske rukotvorine, starinske knjige, pa se u njegovoj kući osećate kako tonete u maštovitost, čaroliju i beskrajnu čulnost.“

Jedan drugi velikan, Hulio Kortasar, autor čuvenih „Školica“, koji je najradije čitao Kitsa, Borhesa i Dikensa, a živeo u Parizu, u 16. kvartu, smatrajući da je Pariz divan grad za pisanje ako ste u njemu anonimni, na Ljosino pitanje šta bi savetovao mladom, južnoameričkom čoveku koji bi došao kod njega da mu kaže da će biti pisac, mirno je odgovorio: „Pokušao bih da mu razbijem stolicu o glavu. Mogućno je da bi taj južnoamerički momak razumeo moj postupak...“