Brzo do kvaliteta

Posle otcepljenja Crne Gore i povlačenja njenih kadrova iz diplomatije, Srbija se našla u situaciji da nema ambasadore u Moskvi, Londonu, Rimu, kao ni u Helsinkiju, glavnom gradu Finske, trenutno predsedavajuće Evropskom unijom. Iako naše ambasade, predvođene otpravnicima poslova, normalno rade, interesovanje za imenovanje novih ambasadora bilo bi izraženo i u vremenima politički "mirnijim" od ovih kroz koja Srbija trenutno prolazi.

Ono što je bar podjednako važno kao i pitanje brzine postavljanja novih šefova misija, jeste način na koji će oni biti odabrani. Još preciznije, kako, u situaciji kada više nema Ustavne povelje državne zajednice SCG, a Ustav Srbije nije prilagođen činjenici da je Srbija samostalna država, omogućiti najbolji mogući doprinos postojećeg profesionalnog diplomatskog sastava, kao i kadrova koji se angažuju iz naučnih, novinarskih, kulturnih i drugih sredina, a smanjiti mogućnost da nas po partijskom, rođačkom ili prijateljskom ključu, u svetu predstavljaju oni koji za to nemaju ni znanja ni iskustva.

Dok je postojala SR Jugoslavija i, od marta 2003, državna zajednica SCG, Ustav SRJ i Ustavna povelja SCG predviđali su, pri izboru ambasadora, dogovor predsednika, vlade i ministarstva spoljnih poslova. Ambasadore je, na predlog vlade, odnosno saveta ministara, ukazom postavljao i opozivao predsednik, dok je pravo predlaganja kandidata imao ministar spoljnih poslova.

U praksi, izuzetno značajan uticaj na izbor naših predstavnika u inostranstvu imale su vladajuće partije. Do oktobarskih promena, uticaj Socijalističke partije SPS i JUL-a bio je presudan, pa su se u oktobru 2000. na mestima ambasadora zatekli mnogi "istaknuti" politički radnici iz ovih partija. Oni "najistaknutiji" povučeni su posle smene Miloševićevog režima, a za izbor novih bila je potrebna podrška DOS-a, čije je predsedništvo potvrđivalo predloge pre nego što budu upućeni saveznoj vladi.

U sadašnjoj vladi autonomnost koalicionih partnera u upravljanju pojedinim resorima povećana je u odnosu na period DOS-a, pa tako značajniji uticaj na kadrovsku politiku unutar ministarstva spoljnih poslova ostvaruje SPO ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića.

Državna zajednica SCGora prestala je da postoji, ambasadorska i konzulska mesta na kojima su bili kadrovi iz Crne Gore upražnjena su, a otvoreno je i pitanje izbora novih diplomata. Prema Ustavu Srbije, predsednik Srbije "obavlja poslove iz oblasti odnosa Republike Srbije sa drugim državama i međunarodnim organizacijama". U skladu s tim, predsednik Srbije već potpisuje ukaze o postavljenju i razrešenju ambasadora. Jasno je, međutim, da izbor ambasadora mora biti rezultat dogovora predsednika, vlade i ministarstva spoljnih poslova.

Bilo bi dobro kada bi ovaj dogovor obezbedio da se izbor šefova diplomatsko-konzularnih predstavništava sve više odvija u skladu sa stručnošću, iskustvom i znanjem, uz smanjenje mogućnosti da naša predstavništva u svetu budu puki partijski plen, koji može da bude raspodeljen i na stručne pojedince, ali i ne mora – već prema tome kakva je "prosvetiteljska" sklonost vladajuće koalicije.

Način postavljanja ambasadora nije, ipak, jedino o čemu predsednik, vlada i ministarstvo spoljnih poslova treba da se dogovore ukoliko želimo da nas predstavljaju stručni, a ne samo podobni. Videli smo da se o ambasadorima uvek odlučivalo na istom mestu odakle je vođena i spoljna politika – u političkim centrima moći.

U periodu do oktobra 2000, centar moći je bio samo jedan – funkcija koju je obavljao Slobodan Milošević. Posle njegovog odlaska, kao centar političke moći profiliše se, pre svega, vlada Srbije, na čelu s premijerom, a od juna 2004. godine, predsednik Srbije. Ove dve politički najznačajnije ličnosti, kao i krug njihovih bliskih saradnika, u najvećoj meri utiču na spoljnu politiku zemlje.

Budući na nivou zajedničke države, znači daleko od ovih najznačajnijih spoljnopolitičkih aktera, ministarstvo spoljnih poslova je u kreiranje spoljne politike bilo uključeno onoliko kolika je bila težina ministra, kao političkog aktera, u vladajućoj koaliciji. A od toga koliko je bilo blizu kreiranju, zavisi i koliko je dobro, ili profesionalno, moglo da utvrđenu spoljnu politiku sprovodi.

Izbor ambasadora i njihov profesionalizam ne može se posmatrati odvojeno od povezivanja spoljnopolitičkih delatnosti različitih aktera u Srbiji u jedinstvenu i transparentnu spoljnu politiku, u čijem će kreiranju ministarstvo spoljnih poslova učestvovati, a u sprovođenju i koordinaciji imati najznačajniju ulogu.

Kratkoročno, profesionalizam bi mogao da bude obezbeđen odustajanjem aktera budućeg dogovora od imenovanja ambasadora koji ne zadovoljavaju bar minimum stručnih kriterijuma. Dugoročno, profesionalizma ne može da bude ako dogovor o postavljanju ambasadora ne bude deo šireg dogovora o jasnom utvrđivanju nadležnosti za formulisanje i vođenje spoljne politike i o jasnom definisanju mesta ministarstva spoljnih poslova u tim dogovorima.

Vreme je da "nepodnošljiva lakoća postojanja" u našoj spoljnoj politici prestane, da se utvrdi šta ko radi i koliku odgovornost nosi, i da započne traženje stručnih ljudi da posao obave. Činjenica da Srbija, uskoro i formalno, stiče ministarstvo spoljnih poslova, mogla bi bar da podstakne započinjanje ovog, bez sumnje dugotrajnog, procesa.

Docent Fakulteta političkih nauka