Stazama golgote

Bili su prvi Srbi koji su prošli tim delom Albanije posle 90 godina.

Nisu imali šajkače, puške i ponešto sitnica, uspomena iz zavičaja. Nisu strahovali od tifusa, mrazeva i gladi. "Naoružani" rančevima, kremama za sunčanje i limenkama piva nadali su se da će osvojiti još jedan vrh u bespuću Prokletija.

Posle tačno 90 godina, četvoro mladih srpskih studenata planinarilo je po vrletima Albanije, ne sluteći da su zapravo pešačili stazama Vojske Kraljevine Srbije, koja se 1916. godine povlačila kroz Albaniju.

– Tokom sedmodnevne ekspedicije meštani Prokletija su govorili da smo prva "srpska noga" koja je kročila još od srpske golgote tokom Prvog svetskog rata – kaže Rade Pavlović, dvadesetosmogodišnji predsednik Studentskog planinarsko-alpinističkog kluba "Omorika" sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, vođa nesvakidašnje ekspedicije tokom koje su albanski gorštaci dočekali srpske avanturiste kao najdraže goste.

Mladi alpinisti iz Beograda osvojili su 27. jula vrh Maja Šnikut, visok 2554 metra, na centralnom masivu albanskih Prokletija.

Rade Pavlović je kasnio na dogovoreni sastanak u "Politici". Viseći na užetu, na visini od 60 metara, preko mobilnog je smireno objasnio da lebdi na vrhu novobeogradskog solitera gde izvodi visinske radove. Opis njegovog radnog mesta je – žongliranje na užetu, postavljanje izolacije ili pranje prozora.

Ova grupa planinara poslednjih godina osvaja vrhove albanskih Prokletija. Zloglasnog 17. marta 2004. godine, kada je kulminiralo nasilje Albanaca prema Srbima na Kosmetu, oko 9.30 časova, 13 alpinista kluba "Omorika" osvojilo je Jezerski vrh (Maja jezerce – 2694 metara), najviši vrh Prokletija. Upravo tog dana Srbi su postali prvi alpinisti u istoriji koji su u zimu osvojili taj vrh. Austrijanci su osvojili ovaj vrh 1929. godine, ali u leto.

Rade kaže da planinarski klub "Omorika" ima odlične odnose sa ambasadom Albanije u Beogradu i konzulom Mihalom Garom, tako da su njihove zimske ekspedicije, kada je potrebna i viza, olakšane.

Krenuli su i ovog leta, 24. jula, ka Prokletijama. Uz Radeta su bili Milica Zlatković, Nemanja Rebić i Nebojša Smiljanić.

Ušli su u Albaniju na graničnom prelazu Grnčar, udaljenom oko sedam kilometara od Gusinja. Crnogorska policija bila je začuđena kada je čula da grupa Beograđana ulazi u Albaniju na sedam dana.

– Albanska policija je bila vrlo ljubazna. Šef prelaza Zeka je pozvao taksi da nas odvede do mesta 20 kilometara udaljenog mesta Predelac.

Stigao je prastari "reno". Kao na Divljem zapadu, bez registarskih oznaka. Taksista – vrlo ljubazan. Dvadeset evra za truckanje po užasnom makadamu. Prošli su pored uništenih ostataka stare karaule, još dobrodržećih bunkera iz doba Envera Hodže u kojima seljani čuvaju svinje.

Po dolasku na Predelac, prvi zvuk koji su čuli bile su – gusle! Meštani su se spremali za seosku slavu.

– Najpre su mislili da smo Italijani. Kad su čuli da smo Srbi bili su vrlo začuđeni. Začuđeni, ali ljubazni. Popili smo pivo u seoskoj prodavnici i produžili ka mestu predviđenom za kamp. Posle jednog sata hoda došli smo do prvih katuna, ispod vrha Kunora. Postavljali smo šatore, a meštani su nas opkoljavali. Opet iznenađenje. Prvog dana nisu progovarali srpski, mada je bilo očigledno da su nas razumeli – pričaju Rade i Milica o "igri nerava" koja je ubrzo prerasla u sjajno druženje koje četvoro mladih Srba nikada neće zaboraviti.

Brzo se pročulo da su Srbi na katunu. Oni koji su znali srpski počeli su da pristižu. Neki od njih su radili na građevinama u Beogradu. Mnogi su našeg porekla, ispostaviće se kasnije.

Na jednoj od penjačkih tura bukvalno su uterani u katun Jama. Domaćin je izvadio ledeno pivo "norga", ponudio sireve. Pitali su ga koji je najkraći put do katuna Nenzi. Taj čovek ih je jednostavno poveo i više od pola dana bio sa ovim neočekivanim gostima.

Narednih dana u, u druženju s meštanima, saznali su da su prvi Srbi koji su tuda kročili posle povlačenja srpske vojske preko Albanije.

– Zaista nas je to iznenadilo, jer nismo planirali da koračamo stazama istorije, već da planinarimo. Uživali smo dok smo obilazili njihova sela, tražili smo prodavnice s hladnim pivom.

Vratili su se na seosku slavu, gde su opet slušali gusle.

– Mi stižemo, a 500 ljudi se istovremeno okreće i pita: odakle sad ovi. Bili smo neka vrsta čuda. Čuli smo i melodiju "užičkog kola". Videli smo i Albanca s crnogorskom kapom na glavi. A na kapi – krst sa četiri "S"! Odbornik iz sela Vrmoša pozvao nas je da budemo njegovi gosti u našem narednom pohodu na Prokletiju.

Na katunu Mirza bili su gosti kod porodice Đeljaj.

– Domaćin Zeka rekao nam je da su se oni prezivali Đeljajić, ali da ih je Enver Hodža prekrstio – seća se Milica.

Ona priznaje da ovakvo gostoprimstvo nigde nije doživela, iako godinama planinari po Srbiji i Crnoj Gori.

– Žena iz jednog katuna je plakala kad nas je ispraćala, jer sam joj ličila na njenu kćerku koja živi u Americi. Kao i u Gusinju, i na albanskoj strani Prokletija mnoge mlade Albanke udaju se za Amerikance albanskog porekla.

Zaista, zamislite srpsku planinarku u zabitima Prokletija, na visini od 2000 metara, s pirsingom na pupku, koja obilazi zabačene katune. Kad je sišla na vašar zaboravila je da je u šortsu i gornjem delu kupaćeg kostima, tako da je utakmica prekinuta zbog šoka koji je Milica izazvala. Nekoliko dana bila je nezvanični promotor ženskih sloboda u bespućima "balkanskih Alpa".

Kada su se vraćali ka Crnoj Gori, taksista u "renou" je razgovarao na odličnom srpskom.