Šta znači „potpuna saradnja sa Hagom"

Logički posmatrano pod potpunom saradnjom države sa Međunarodnim tribunalom može se smatrati samo ona saradnja u kojoj nema otvorenih pitanja. Takva saradnja, po našem mišljenju, može se dostići samo u trenutku zatvaranja tribunala, odnosno u trenutku kada ne bude više potrebe za saradnjom. Do tog momenta, koliko god saradnja bila uspešna, ona ne može biti i potpuna, jer će uvek biti mesta za njeno unapređenje.

Pojam „potpuna saradnja” veoma često se koristi, ali je pri tom uočljivo i da ga međunarodni akteri različito tumače. Karla del Ponte je 2007. godine izjavila da za nju puna saradnja znači hapšenje preostalih begunaca i njihovo izručenje Hagu. Nasuprot tome, zvaničnici SAD i Italije su u junu 2009. godine izjavili da je stav njihovih država da Srbija u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom, iako im je svakako bila poznata činjenica da su dvojica okrivljenih i dalje u bekstvu. Za Srbiju je, naravno, od velikog značaja i to kako ovaj pojam tumače organi EU. Samo dan nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Srbijom, u aprilu 2008. godine, Savet ministara EU je odložio primenu sporazuma jer je ocenio da nema potpune saradnje Srbije sa tribunalom, istovremeno ističući da potpuna saradnja „uključuje preduzimanje svih mogućih napora da se uhapse i Hagu predaju begunci”. Savet je ovim potpunu saradnju u pogledu potrage za beguncima postavio očigledno kao obavezu sredstva, obavezu da se preduzmu svi mogući napori radi hapšenja begunaca, a ne kao obavezu rezultata jer bi tada, pretpostavljamo, bila upotrebljena jednostavnija formulacija da potpuna saradnja sa Hagom znači hapšenje i transfer begunaca.

Može se zaključiti da bi saradnju koja se od Srbije zahteva preciznije trebalo označiti pojmom „uspešna” ili „dobra saradnja” sa tribunalom. Takva saradnja ima dva suštinska dela, od kojih je prvi postizanje i održavanje rutinske saradnje u realizaciji zahteva za pomoć koji pristižu iz tribunala i to kako od tužilaštva tako i od odbrana okrivljenih, a odnose se na dostavljanje dokumentacije, oslobađanje svedoka dužnosti čuvanja tajne, pružanje zaštite svedocima, pristup arhivama i svaku drugu tehničku pomoć. Drugi deo uspešne saradnje čini kontinuirana, sveobuhvatna i ozbiljna potraga za preostalim beguncima o kojoj su nadležni organi tribunala blagovremeno i detaljno upoznati.

Saradnja Srbije sa tribunalom duže vreme ispunjava navedene uslove, i to ne samo prema našoj oceni, već i oceni tužioca Bramerca. Naime, u svojim redovnim izveštajima Savetu bezbednosti iz juna i decembra 2009. godine Bramerc je pozvao Vladu Srbije da u pogledu dostavljanja dokumentacije održi dostignuti nivo saradnje. U decembarskom izveštaju čak je istakao da nema zahteva za pomoć na koje nije odgovoreno. U odnosu na potrage za beguncima tužilac je u svojim izveštajima naveo da „bezbednosne službe izgledaju rešeno i sposobno da lociraju i uhapse preostale begunce” i da se „sprovode kompleksne i opsežne akcije potrage”, te da je „tužilaštvo detaljno obaveštavano o preduzetim akcijama”. Navedeni izveštaji glavnog tužioca predstavljaju potvrdu da Srbija u kontinuitetu uspešno sarađuje sa tribunalom, što je bio jedan od glavnih razloga da Savet ministara EU u decembru 2009. godine odluči da unija započne s primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Srbijom. Istovremeno odlučeno je da će se savet pozabaviti sledećom temom – ratifikacijom SSP-a – nakon isteka dodatnog perioda od šest meseci, odnosno nakon novog Bramercovog izveštaja, koji će Savetu bezbednosti UN biti predstavljen 18. juna ove godine.

Zaključak sa nedavnih razgovora sa Bramercom jeste da smo u tehničkim aspektima saradnje uspeli da održimo dostignuti nivo, što znači da nema zahteva iz Haga na koje nije odgovoreno, a Bramerc je medijima izjavio da „neće biti iznenađenje ako kaže da je od najvećeg značaja hapšenje preostale dvojice begunaca”, kao i da „tribunal ima već duže vreme dobru saradnju sa Srbijom” i da će detaljnu ocenu te saradnje dati u svom izveštaju.

Pojačavanje pritiska i nametanje obaveze tužiocu da se eksplicitno izjašnjava da li je saradnja Srbije sa tribunalom potpuna ili ne, po našem mišljenju, može predstavljati loše rešenje, pogotovo ako se zna da je on izričito odbio da tu formulaciju koristi. Bramercovi razlozi za tako nešto lako se mogu naslutiti bez obzira na to da li smatramo da su oni opravdani i da li nam se sviđaju. Prvo, pojam potpune saradnje koji je definisala EU u zaključcima Saveta ministara iz aprila 2008. ne mora nužno da korespondira sa onim što tužilaštvo, tribunal, ili naposletku UN smatraju pod pojmom „potpuna saradnja”. Drugo, sasvim je moguće da Bramerc smatra da bi pristajanje na jednostavne „da” (potpuna saradnja) ili „ne” (nepotpuna saradnja) odgovore nosilo rizik od marginalizacije uloge tužilaštva i njenog svođenja na davanje kratkih objašnjenja koja bi bila u funkciji evropskih integrativnih procesa. Teško je poverovati da bi tužilaštvo na ovo pristalo. Treće, ocena da li je saradnja potpuna ili ne prema kriterijumima koje su odredila politička tela EU, kao i ocena da li u ovom momentu treba nastaviti sa integracijama, spadaju u domen par excellence političkih ocena. Uprkos političkim aspektima saradnje koji se ne mogu ignorisati, Haški tribunal je pre svega pravosudni organ.

Stoga ne treba očekivati da će Bramerc u svom sledećem izveštaju upotrebiti formulaciju „potpuna saradnja”, ali verujemo da će to biti izveštaj u kome će biti predstavljena prava slika saradnje Srbije sa tribunalom u poslednjih šest meseci. Očekujemo, naravno, i da će izveštaj biti dobar osnov za donošenje odgovarajućih političkih odluka u vezi sa nastavkom evropskih integracija i da će otvoriti vrata za proces ratifikacije SSP-a.

direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom