„Laki keš" u plastičnoj boci

Specijalno za „Politiku”
Bon, maja – Nemali broj je onih koji žive u Nemačkoj u skladu sa principom „od danas do sutra”, a ipak uspevaju da za nijansu poboljšaju svoje finansijsko stanje, i to učestvovanjem u velikom lancu reciklaže dostupnom na svakom koraku. Da bi smanjila broj „sitnih krađa” po ulicama i autobusima u gradu i povećala broj zaposlenih, nemačka država je zakonom još pre 20 godina obavezala mnoge trgovinske lance da svoje radnje snabdevaju, ne samo robom i mašinama za uzimanje novca, već i onim aparatima koji novac daju.

Svi veći trgovinski lanci (Lidl, Aldi, Špar, Hit) imaju na ulazu u radnju postavljene velike mašine za reciklažu plastičnih i staklenih boca. Nemačka disciplina prosto obavezuje da se naređeno striktno poštuje. Čak 90 odsto Nemaca priznaje da vodi računa o reciklaži, pokazuju ankete.

Ipak, motiv da ljudi prikupljaju prazne boce od raznoraznih tekućina vrlo je jednostavan – para vrti gde burgija neće. A ove depozitne flaše, vrte li se vrte, dok ih dobro proračunati Nemci ubacuju u mašine za reciklažu. Dvadeset pet centi za plastičnu, osam centi za staklenu flašu vode, gaziranog pića ili, naravno, piva. Ovaj sistem ponekad deluje omamljujuće te ljudi u prodavnice dolaze punih kolica i kesa praznih flaša. Stanu u red za reciklažu i strpljivo čekaju.

„Ova sprava je zapravo robot-filozof. Osim što nam pomaže da shvatimo svrhu recikliranja, ona nam i veoma resko svedoči o prolaznosti vremena. Jer, kada vidim koliko sam toga popio za samo nedelju dana – nije mi dobro”, jada se sredovečni žitelj Bona.

„I ne samo to”, ubacuje se jedna devojka u spontani razgovor, „ta mašina nas podseti da je virtuelni svet zlo. Još jedino preko Fejsbuka nije moguće da recikliramo stvari. Ako i to budu učinili, zaista više neće biti razloga da se viđamo. Čak ni ovde.”

Pri kupovini flaširanog proizvoda, plaća se porez po boci, za koju kasnije, ako je sačuvate, donesete praznu i reciklirate, dobijete isti taj iznos. Jasno je, dakle – niko ne gubi, svi dobijaju. Uzimajući račune, posle ubačenih 20, 30, 40 flaša, kupci zadovoljno ulaze u trgovačko carstvo, ohlađeni za nekoliko evra ispod nule.

Vidi se, na tradicionalno rumenim licima Nemaca i Nemica, da sa ponosom nose titulu nezvaničnog šampiona reciklaže i zaštite životne okoline. Osim mašina i ovakvog oblika socijalizacije, ekološki trougao u Nemačkoj čine još žute kese i raznobojni kontejneri. Prve služe za prikupljanje otpada, naravno odvojenog po kategorijama. Na ulicama dominiraju kontejneri u pet boja, da ne bude zabune.

Ako avionom prelećete preko Bona, ili nekog drugog, naročito zapadnonemačkog grada, učiniće vam se da se baš u njemu održavaju olimpijske igre, budući da su boje kontejnera slične onima kojima su obojeni olimpijski krugovi. I svaki od njih ovde ima svoje značenje. Plavi krug simbolizuje Evropu. U plavi kontejner se ubacuje papir. Zeleni krug simbolizuje Australiju. U zeleni kontejner ubacuje se, naravno, prethodno sortirano staklo. Ako bacaju staklene flaše, Nemci moraju da razdvoje providne, zelene i braon.

Crvena boja na kontejnerima simbolizuje Ameriku, a crveni kontejner služi za smeštanje metala i raznih konzervi. Žuta boja simbolizuje Aziju, a kontejner ove boje prima plastiku i slične tvorevine. Crni krug simbolizuje Afriku. I sve ono što ne spada u neku od navedenih kategorija, ili nije sortirano, ubacuje se u crni kontejner.

Budući da je život, po završetku radnog vremena, prosečnom Nemcu baš nezanimljiv, i ne čudi tolika posvećenost reciklaži. Tako je to u državi, u kojoj Stranka zelenih ima decenijama veliki uticaj u donošenju odluka na najvišem nivou. To za posledicu ima 62 odsto novih proizvoda ili goriva, dobijenih od recikliranog otpada. Znatno više u poređenju sa 20 odsto u susednoj Francuskoj, a kamoli u poređenju sa Srbijom. Nije ni čudo zašto je aktuelna čuvena (delimično parafrazirana) replika Radovana Trećeg – „Tamo (u Nemačkoj) čoveka budi slavuj na grani, a ovde (u Srbiji) šum vijoreće kese na vetru”.