Bludni sin se vratio kući

O MMF-u se mnogo piše u Srbiji, a u duhu „srpskog sna” gotovo svako uzima za pravo da komentariše aktivnosti MMF-a. Ono što je zajedničko većini promišljanja je žaljenje građana Srbije kojima MMF diktira svoje uslove, pozivanje na mnoge zemlje kojima nije bolje ni posle ulaska u različite forme aranžmana sa MMF-om i isticanje hrabre pregovaračke pozicije vlade koja se bori da dobije što je moguće više za svoje građane. Sve u svemu, MMF se predstavlja kao nužno zlo, koje nam radi o glavi i koji postavlja teške uslove. Ali hajde da malo vidimo šta u stvari radi MMF i otkuda on u Srbiji.

MMF je suštinski organizacija za države koje nisu vodile dobru ekonomsku politiku, koje su trošile iznad svojih mogućnosti i malo radile na stvaranju dobrog poslovnog okruženja. Ako bi se upotrebila grublja formulacija, MMF je poslednji šalter za delimično uračunljive vlade, gde se vlada odriče znatnog dela svojih ekonomskih politika koje su je dovele na taj isti šalter, a zauzvrat dobija novac kojim gasi požar izazvan lošom ekonomskom politikom. U našem slučaju, Srbija se formalno odriče lagodnog stila potrošnje gde se godinama trošilo više nego što se zarađivalo. Pare MMF-a se traže da to uravnoteženje stila života i mogućnosti finansiranja istog ne bude još bolnije, kao što je to bilo krajem 2008. godine kada je nacionalna valuta za nekoliko meseci izgubila gotovo trećinu vrednosti. Dakle, malo je razlike između bludnog sina koji dolazi kod roditelja kao poslednjeg izvora finansiranja i države koja dođe kod MMF-a. U oba slučaja cena finansiranja je znatno niža nego kod nekih drugih izvora, ali se traži da „bludni sin” promeni svoj stil ponašanja da ne bi ponovo bio u problemima i da bi bio u stanju da vrati novac koji traži, a koji niko neće da mu pozajmi.

Naravno, tušta i tma analitičara globalnih zavera ovde vidi MMF kao instrument porobljavanja „ponositih” država, iako su glavni proizvodi po kojima su takve države poznate kao Skadar na Bojani, Potemkinova sela i u novije vreme predivni projekti virtuelne realnosti. Kako je besmisleno ulaziti u tu sivu dozu tlapnji možda je bolje istaći da mnoge zemlje vide MMF kao rasipničku organizaciju koja usmerava pare poreskih obveznika uređenih tržišnih demokratija da bi finansirala loše populističke politike širom sveta banana država, uz postizanje vrlo limitiranih rezultata. Ta Srbiji nepredočena strana medalje govori o MMF-u kao zaveri koja uzima novac od vrednih i radnih i daje onima koji bi da se protegnu i više nego što im je dugačak guber.

Gde je Srbija u trenutnim pregovorima sa MMF-om? Za početak, još uvek je u osećaju nelagode. Pre gotovo pet godina domaći političari, a i poslovni ljudi su se ponadali da nam MMF više neće biti potreban kao vatrogasac i da će Srbija ući u klub uređenih država koje ne mole za pomoć i koje su u stanju da same vode razumne ekonomske politike. Međutim, izgleda da je nadanje u sferi politike bilo mnogo više fokusirano na reč „same” nego na reč „razumne”. U periodu kada je MMF bio uglavnom savetodavna institucija Srbija je lansirala neverovatan broj rasipničkih projekata, a učinila je premalo da nađe održive izvore finansiranja istih. U vreme ekspanzije svetske privrede bilo je gotovo nemoguće da tokovi kapitala zaobiđu bilo koju iole uređeniju zemlju (a Srbija ipak spada u tu grupu), pa je priliv kapitala kroz zaduživanje preduzeća i stanovništva i privatizaciju stvarao privid da privreda Srbije može da bude perpetuum mobile. I penzije su mogle da rastu, i dinar da jača i da se NIP-uje i da se vodi politika suprotna savetima MMF-a i savetima svih koji su gledali u budućnost duže od trogodišnjeg mandata. U najkraćem, u kafani se mnogo popilo i pojelo, a novca je ponestalo. Nažalost, u međuvremenu nije stvorena osnova da se novac zaradi, nego je vreme protraćeno, pare potrošene, a dugovi došli na naplatu.

MMF je, dakle, rekao da je „car go”, car se snebivao, ali golotinju nije mogao sakriti pa se pristalo da nam drugi kroje kapu. U svakom slučaju, ovu istinu ne bismo mogli sakriti. MMF nam braneći svoje interese savetuje šta treba učiniti da nam bude bolje, ne danas nego jednog dana u budućnosti, jer u ekonomiji nema instant rešenja, a posebno ih nema u zemljama koje se gnušaju promena koje bi Srbiju pridružile klubu razvijenih tržišnih demokratija. Za Srbiju je bolje da uradi i više od onoga što MMF traži, iako je verovatnije da će uraditi mnogo manje i biti đak ponavljač.

saradnik Centra za slobodno tržište