Meril Strip je diva današnjice

Iako je u realnom svetu nemoguće živeti ne poštujući pravila, Mod će nas podsetiti da, ipak, s vremena na vreme, možemo da zastanemo, udahnemo i razmislimo gde se nalazimo. Jer, konstantno jureći za životom, mi zapravo propuštamo njegov veliki deo.

Ovo je poruka komada „Harold i Mod” Kolina Higinsa koji će premijerno biti izveden u nedelju uveče na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Reditelj Milan Karadžić lik Mod poverio je Mileni Dravić, a Harolda Petru Benčini.

Milena Dravić je debitovala u pozorištu 1971. godine u komadu Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” u režiji Ljubomira Draškića. Odmah zatim dobija uloge u komadima: „Lulu”, „Kod lepog izgleda”, slede „Kir Janja” „Čudo u Šarganu”, „Urnebesna tragedija” i mnoge druge. Uporedo je gradila i filmsku i televizijsku karijeru. Na film je došla slučajno, reditelj František Čap zapazio je tada srednjoškolku na naslovnoj strani jedne ilustrovane revije. Nametnula se šarmom i spontanošću i tokom duge karijere snimila preko 100 filmova. Za svoje pozorišne, filmske i televizijske uloge dobila je najveća priznanja glumačkog esnafa.

Pozorišna publika sa nestrpljenjem iščekuje da Vas vidi u liku Mod koja pleni mudrošću, nežnošću, toplinom. Šta vas je podstaklo da prihvatite da radite ovu junakinju Kolina Higinsa?

Ovaj fantastični tekst Kolina Higinsa jeste ono što me je opredelilo da bez dvoumljenja prihvatim ovaj posao. Komad se bavi onim što u ovim zlokobnim vremenima svima nedostaje: nežnost, ljubav, toplina. Ovaj tekst upravo to pruža, da kroz naše uloge ponudimo publici da se posle svih ovih strašnih rijaliti šoua, i stresnih situacija vratimo emocijama. Publika je užasno potcenjena. Mi sa ovom predstavom želimo da ukažemo čast publici koja je verna i pozorištu i umetnosti. Uloga Mod me je osvojila na prvi pogled, a prihvatila sam je pre svega iz umetničkog razloga. Sve razumem! Situacija je teška, egzistencija mnogih ljudi, kolega, reditelja, pisaca je ugrožena. Kultura je u ovoj zemlji skrajnuta, poništena. Sada svi mi koji smo toliko dugo u ovom poslu, u zavisnosti koliko kome preostaje vremena u životu, želimo da na pošten način uradimo svoj posao. Moja Mod nudi dobrotu. Međutim, u ovim vremenima nuditi dobro izaziva podozrenje. Ipak, zbog čiste savesti takvih se uloga i zadataka ne odričem.

Mod Vas posle izvesnog perioda vraća na scenu. Poslednjih godina, zapravo, niste imali premijeru u pozorištu?  

Mod je velika karakterna uloga. Poslednje dve, tri godine nisam radila novu predstavu. Ono što je važno reći jeste to da sam u pozorištu odigrala mnogo više značajnijih uloga u poslednjim decenijama, nego što sam imala priliku da radim i na filmu i na televiziji. Na filmu tu i tamo poneku ulogu, poneku epizodu kod mladih reditelja. Bila je to, naravno, dobra saradnja, ali pozorište mi je pružilo jako lepe uloge. Evo, sada ulogu Mod. Drago mi je što je ta uloga u pozorištu moga grada Beograda. Jako dugo i uspešno sarađujem sa Zvezdara teatrom. Igramo još uvek našeg „Larija Tompsona” koji u oktobru obeležava 14 punih sezona na sceni. Dragocena je bila i saradnja sa Milanom Karadžićem u Tivtu na predstavi „Bokeški De-mol”. Bila je to velika posvećenost poslu, osam do devet sati rada u pozorištu. To je u Beogradu nemoguće sprovesti. Ljudi su prezauzeti, jure na sve strane. Pozorište je, naravno, ograničeno, ima svoj repertoar, predstave, druge probe. To nam ja malo otežavalo rad, ali ovde su svi: Vesna Čipčić, Petar Benčina, Ivana Nikolić, Ljubomir Bandović, Slobodan Ćustić, Dragan Petrović Pele, Bora Nenić, Jelisaveta Orašanin, Mateja Popović, Danina Jeftić, Nađa Maršićević jako zlatni. Uvek se nađe poneko u ekipi da štrči. Ovde ne. Možda su se oni plašili da ću ja nešto posebno da zahtevam, ali nisam. BDP me je ovde pozvao kao gosta. Ja  se ovde uopšte ne osećam kao gost. Ovde sam sa svojim kolegama na zajedničkom poslu i sa željom da svi zajedno uradimo lepu predstavu...

Ono što Vaša nova scenska junakinja nosi u sebi lekovito je: ljubav koja nije opterećena. Za Mod je život vesela igra? Koliko priča korespondira sa ovim vremenom?

Mod je obrazovana žena koja je prošla logor 1943. godine. Ona podvlači: „Život je, kako kažu u Irskoj, jedna vesela igra”. Kada se neko suoči direktno sa smrću, kao što se Mod suočila, onda je svaki dan od Boga dat i ona za to živi. I kada mladom čoveku upućuje reči: „Novi dan, novo uzbuđenje”, ona ga bodri. Mnogo mladih ljudi danas je izgubilo tlo pod nogama. Ne znaju šta će sa sobom. Bezbroj njih je, nažalost, upućeno na Internet. Kompjuter je potreban, ali tu se, izgleda ne može napraviti tačna mera koliko ga treba koristiti. Gube od života,  u depresiji su, što pokazuju i statistike. Mod želi da pomogne mladom čoveku da ga oslobodi stege i robotskog života, iako zna da odlazi. Kroz ove probe i tekst preispitala sam i sebe, jer i mi smo pomalo zaboravili. Jurimo, trčimo. Zašto juriti za tolikim besmislom? Lepo kaže moja Mod: „Danas si ovde, a sutra nisi”. E, to je poenta.

Čini li Vam se da je agresija zamenila ljubav?

Agresija jeste izbila, izvinjavam se, vi ste predstavnik medija, ali mediji su apsolutno doprineli tome. Ne može mi niko reći da sve ovo što se poslednjih godina doživljava, a posebno ovih dana sa raznih televizija, ne dotiče nikoga i da se ne žrtvuje kompletna mladost jedne zemlje. Generacije su žrtvovane u ime nekih stvari. To je strašno, a ja vidim među ovim devojkama koje treba da diplomiraju glumu, koliko su to časna i dobra deca.

Komplimente prihvatate kao deo posla. Da li se osećate kao zvezda? Odnosno, da li je prošlo vreme diva, velikih zvezda?

Diva je bila Marija Kalas, Grejs Keli, Žana Moro... Meril Strip kao diva današnjice... Postoje zemlje koje neguju, neguju nekoga da postane diva. Koje sve što mogu potčine toj osobi koja ima talenat, koja ima nešto veličanstveno u sebi. Te zemlje znaju to da prepoznaju i podrže. Nažalost, živimo u sredini u kojoj živimo i zaista se ne treba zanositi da uopšte imamo dive. Nemamo dive. Nemoguće je to na ovom tlu. Naprotiv, učinilo se sve da se umetnost potceni, da se vrhunski umetnici ponize. Nikada neću zaboraviti rečenicu čuvenog evropskog reditelja Roberta Čulija koji je osamdesetih godina dolazio na Bitef. I koji je na poziv Mire Trailović režirao u Ateljeu 212 Bokačovog „Dekamerona”. To je bio takav rad, da smo bili kao jedno jato. Čuli nas je fascinirao toliko da smo bili tužni što moramo da idemo kući da prespavamo. On je tada rekao: „Poštujte instrument koji se zove glumac.” Vremena su se promenila. Zna se šta je u svetu, konačno u Evropi, velika zvezda. Mi imamo sjajne glumce i među ženama i muškarcima. To je sada generacija Anice Dobre, Anite Mančić, Nataše Ninković, žao mi je što Vesna Trivalić ne radi više. Tu je Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Goran Jevtić, Milica Mihajlović, Dragan Mićanović, Ana Sofrenović... Ima ih još jako mnogo. To su ljudi koji bi trebalo sada da daju maksimum i da ih u tome podrže. Međutim, pitanje je koliko će moći da se izbore u ovoj situaciji. Starije generacije su još i imale neki prostor. Na kraju smo ostali samo beogradski glumci, a nama je i onaj prostor bio mali. Radujem se uspehu Stefana Arsenijevića, Milutina Petrović, mladog Vladimira Perišića. Ni oni nemaju mnogo mogućnosti. Ne znam šta će se uopšte dešavati sa kinematografijom. Drago mi je, recimo, što je reditelj Srdan Golubović u Kanu prezentovao svoj rad i dobio nagradu za najbolji projekat. To je nešto što je bila lepa vest.

Kako vidite budućnost pozorišta?

Ne znam šta će se dešavati sa pozorištem. Mislim da fali stručni kadar. Nedostaju ljudi, iako čujem da ih otpuštaju, pa mi nije jasno šta se tu dešava. Inače, verujem da će dva do tri pozorišta ostati na budžetu države, a da će većina morati da pređe na sistem na kojem je Zvezdara teatra zasnovao svoj koncept još davnih dana.