Desant sa Ridžijusa

Ze­znu­la me „cr­ve­na mu­nja”. Ni­je pla­nu­la u sre­du kad sam za­ver­glao. Sa­mo pre­vr­nu­la oči­ma i tu­žno puć­nu­la, kao pre­hla­đe­na ažda­ja: „Khr­rr-uahr­rr...” Utvr­dio sam da je to te­ško sta­nje po­sle­di­ca pra­znog re­zer­vo­a­ra, hro­nič­ne bo­le­sti ko­ja mi „ju­gi­ća”mo­riveć me­se­ci­ma. I si­lom pri­li­ka ušao u auto­bus za Groc­ku. Po­žu­rio da po­mog­nem te­ta-Ne­ni i te­ča-Slav­če­tu da sku­va­ju slat­ko od ja­go­da...

Kao uz­o­ran gra­đa­nin, kar­tu u jav­nom pre­vo­zu uvek pla­ćam, ali u tri slu­ča­ja – ni­po­što: ako šo­fer pu­ši za vo­la­nom, ako je gu­žva­njac to­li­ki da su put­ni­ci sle­plje­ni u in­te­gral­ni or­ga­ni­zam i ne mo­gu da se raz­dvo­je ni kad se otvo­re vra­ta, i uko­li­ko „mi­o­mi­ri­si” zbog za­blin­di­ra­nih pro­zo­ra u vo­zi­lu na­sto­je da oba­le sve pri­sut­ne. Obič­no je is­pu­njen bar ne­ki od ovih uslo­va za šverc, a u „tri­stot­ki” su is­pu­ni­li sva tri, pa mi je sa­vest bi­la mir­na što ni­sam pla­tio vo­žnju. Opu­stio sam se i na za­ma­glje­nom sta­klu pr­stom po­čeo da crt­kam iz­du­že­ne fi­gu­ri­ce van­ze­ma­lja­ca i pi­ska­ram nji­ho­ve čud­ne di­ja­lo­ge. To ra­dim kad god sam ugro­žen. Ta­ko re­ći – od­ma­le­na.

Hip­no­ti­sa­lo me do­bo­va­nje ki­šnih ka­pi. Bus pi­či, a ja na pro­zo­ru sli­ku po sli­ku iša­rah či­tav na­uč­no­fan­ta­stič­ni strip „De­sant sa Ri­dži­ju­sa”. Kao, sa te da­le­ke ga­lak­si­je do­la­ze po­se­ti­o­ci, zva­ni Saj­ber Ri­dže Kon­tro­lo­ri. Ma­li su, nor­mal­no, ze­le­ni, flu­o­re­scent­ni, u pr­sti­ći­ma im la­ser­ska pen­ka­la, no­se de­tek­to­re ul­tra­lju­bi­ča­stog zra­če­nja i u prat­nji An­dro­id-Pan­du­ra na­o­ru­ža­nih do ka­ci­ge ske­ni­ra­ju nas, Ze­mlja­ne. Tra­že tzv. Ne­či­po­va­ne ko­ji ne po­štu­ju pra­vi­la ko­ja oni, Ri­dže, Ri­džo­va­ni ili Ri­džo­van­ci – bog te pi­ta ka­ko li se zo­vu – uvo­de na na­šu div­nu Pla­vu pla­ne­tu. A mi, Lju­di, oku­plje­ni u Po­kre­tu ot­po­ra, na sve na­či­ne iz­be­ga­va­mo bli­ski su­sret sa opa­kim Kon­tro­lo­ri­ma. Pa oni bi da nam pr­vo ople­ve nov­ča­ni­ke, pa da nas iš­či­pu­ju, a ako se opi­re­mo – sle­di nam su­ro­vo dez­in­te­gri­sa­nje do po­sled­njeg mr­da­ju­ćeg ato­ma!

Po­što bi­smo mi Be­o­gra­đa­ni ne­što i da ra­di­mo – ide­mo na po­sao, u ško­lu, u pro­vod...– Saj­be­rov­ci ko­ri­ste tu na­šu glu­pu na­vi­ku i ke­ba­ju nas kad se naj­ma­nje na­da­mo, u grad­skom pre­vo­zu, fo­li­ra­ju­ći da tra­že „sle­pe put­ni­ke”. E, tad ak­ti­vi­ra­mo si­stem za alar­mi­ra­nje – kri­kom „Evo ih Ri­dže!” do­ja­vlju­je­mo jed­ni dru­gi­ma pre­te­ću opa­snost i iska­če­mo na uli­cu – ali ni Ri­dži­ju­sa­ne­ri ni­su na­iv­ni. Na­pro­tiv! Do­mun­đa­va­ju se po­gle­di­ma, op­ko­lja­va­ju nas ne­čuj­no, a kad im fur­ne­mo na­po­lje frk­ću u sop­stve­ni re­ver gde im je skri­ven mi­kro­fon­čić. Ja­vlja­ju ba­zi da smo in­te­li­gent­ni­ji ne­go što pi­še u pro­spek­tu o in­va­zi­ji na Ze­mlju. Iz du­bi­na Uni­ver­zu­ma sti­žu im do­dat­ne bri­ga­de klo­no­va naj­no­vi­je ge­ne­ra­ci­je i po­či­nje ma­sov­ni de­sant na Be­o­grad. Naj­ja­če sna­ge ša­lju na li­ni­je pre­ma Groc­koj, Ri­to­pe­ku i Ka­lu­đe­ri­ci gde lo­ve ot­po­ra­še bez kar­te. Zra­če ih. Uzi­ma­ju po­dat­ke iz bi­o­me­trij­skih do­ku­me­na­ta! Iz­la­žu stra­šnim in­fra­cr­ve­nim mu­ka­ma i slič­noj di­gi­tal­noj gol­go­ti! Re­gi­stru­ju u elek­tron­sku Be­lu knji­gu ne­pla­ti­ša! Na­pla­ću­ju ka­zne što u ke­šu, što pre­ko uplat­ni­ca „In­fo­sta­na”! Šver­ce­ri – fin soj ho­mo­sa­pi­jen­sa, sa­mo skroz de­kin­ti­ran – or­ga­ni­zu­ju po­bu­nu i po­či­nje Pr­vi me­đu­ga­lak­tič­ki su­kob...

„Tri­stot­ka” truc­ka po Sme­de­rev­cu. Ne sme­ta mi, sne­vam svoj strip. Ne­ko me dr­mu­sa: – Kar­tu na pre­gled, mo­lim!

Otvo­rim oči, ne ve­ru­jem: san se ma­te­ri­ja­li­zo­vao! Op­ko­ljen sam Ri­džo­van­ci­ma! Ko­smič­ka pa­tro­la od tri ze­lem­ba­ća u si­ja­ju­ćim pr­slu­ci­ma upe­ri­la la­ser­ske olov­ke u me­ne! Oće da me pre­tvo­re u nu­le i je­di­ni­ce!

– Aaaaa! – kri­čim. Saj­be­rov­ci ustuk­nu­še.

– Evo ih Ri­dže! – upo­zo­ra­vam ono ma­lo pre­o­sta­lih Lju­di, ču­pam vra­ta i gra­bim na slo­bod­nu te­ri­to­ri­ju.

– Drž’te šver­ce­ra! – pi­šte Ri­džo­va­ni za mnom. Na­o­ru­ža­ni An­dro­id-Pan­dur va­di li­si­ce...

Be­že­ći od Kon­tro­lo­ra, pro­me­nio sam 25 bu­se­va do Groc­ke. Oni uđu, ja iza­đem, oni uđu... Kad sam uve­če sti­gao, te­ta Ne­na i te­ča Slav­če već sku­va­li slat­ko!

Sa dve te­gle u ru­ka­ma, u po­vrat­ku sam ot­ku­cao kar­tu i bez­bri­žno se vo­zio do ku­će. Su­tra­dan sam ku­pio i mar­ki­cu za jun. Tre­ba osta­ti ne­pri­me­tan, rat sve­to­va se na­sta­vlja.

Dar­ko Ka­le­zić