Od kompjuterskog stručnjaka NASA do modnog dizajnera

Ijan Vilijams, direktor Nedelje mode u Vašingtonu, sinoć je u beogradskom „Supermarketu” publici premijerno predstavio svoju novu kolekciju modela za sezonu jesen–zima 2010/2011, što je ujedno bilo i njegovo vatreno krštenje u celoj Evropi, budući da je do sada odevne kombinacije sa svojim potpisom isključivo prikazivao američkim poklonicima dobrog stila.

U svojoj nesvakidašnjoj biografiji Ijan beleži put od analitičara u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji američkog vazduhoplovstva i stručnjaka za računare u NASA do dizajnera seksi rublja i visoke mode. Otkud takav zaokret u karijeri, bilo je više nego očekivano pitanje.

– Otac mi je bio veoma strog. Zahtevao je disciplinu i poštovanje određenih pravila. Uvek me je savetovao kako ne bih napravio njegove greške. On je bio vodoinstalater, a majka trgovac nekretninama. Zato su smatrali da i ja treba da imam neki „ozbiljan” posao. To je bio razlog mog odlaska u vojsku. Postoji li nešto ozbiljnije od toga? Međutim, za modu sam se zainteresovao još u srednjoj školi, kada su me delegirali da prikažem neke modele na takmičenju. Dalji uticaj u tom pogledu imale su moje polusestre, pošto mi se otac ponovo oženio. One su mi rekle da se oblačim katastrofalno i potpuno su mi promenile stil. Tada su svi počeli da me primećuju. Pre su pričali kako sam pametan, a onda odjednom sam postao i zgodan – priča kroz osmeh Ijan i dodaje da je tada shvatio koliko moda utiče na utisak koji ostavljamo na okruženje.

Odlazak u vojsku i prekomanda u Italiju na Ijana će imati odlučujući uticaj. Kako kaže, u ovoj modnoj prestonici Evrope mnogo je naučio o stilu, modi ali i ljudima. Međutim, kada se vratio u Ameriku, ta znanja isprva nije mogao da iskoristi u modnom svetu.

– Svi su me odbijali. Na koja god vrata da sam pokucao, bila su zatvorena. Čim bih pokazao svoje fotografije, koje ruku na srce nisu bile umetničke, već iz porodičnih albuma, odmah bi odmahivali rukom i govorili „ti nisi maneken”. Tačno, nisam bio, ali sam hteo da postanem. Želeo sam svoju prvu šansu i nisam mogao da verujem koliko su svi prema meni bili odbojni i neljubazni. Ipak, to je bio motiv da se ozbiljno pozabavim sobom i modom. Počeo sam da učim, usavršavam se, gledam modne kanale i čitam časopise iz ove oblasti. Vežbao sam da šetam pistom i konačno dočekao svojih pet minuta. Posle angažovanja za modnu kuću „Espri” sve se promenilo – nabolje. Kada su me videli na kastingu kako šetam pistom, bili su oduševljeni i odmah me angažovali. Međutim, na reviji je izostao aplauz. Bio sam iznenađen. Posle su mi objasnili da svaki izlazak na binu ne mora biti propraćen ovacijama publike. To, naravno, ne znači da nije dobro, već da kupci gledaju modele i nisu koncentrisani na manekene. Tada sam dobio i prvi honorar, da bih posle počeo da zarađujem 110 dolara na sat – seća se Ijan i dodaje da je ubrzo dobio i prvu ulogu u televizijskoj seriji.

– Pošto su mi rekli da neodoljivo podsećam na kriminalca, angažovali su me za serijal „Najtraženiji”. Tada sam za tri dana snimanja zaradio četiri hiljade dolara. Posle sam počeo da učim kod Džona Kazablankasa, u modnoj agenciji „Elit”. Tamo sam stekao veliko iskustvo i ubrzo počeo da produciram modne događaje. Loše iskustvo sa jednim dizajnerom i razočaranje koje je usledilo navelo me je da sam počnem i da kreiram odeću. Tada sam se zakleo da ću, ako ikada postanem pravi modni kreator, biti drugačiji, korektniji prema manekenkama, koje su vrlo nezaštićene u svetu mode i koje dizajneri često posmatraju kao objekte. Ako im se na dan snimanja pojavi bubuljica ili se ugoje 200 grama, odmah se precrtavaju sa spiska. Ja sam rekao da ću se prema njima ponašati kao prema pravim zvezdama jer one to i jesu – priča sadašnji direktor Nedelje mode u Vašingtonu.

Svoje prvo predstavljanje kao dizajner Ijan je imao sa kolekcijom donjeg rublja za muškarce.

– Želeo sam da napravim brend koji će biti muški „Viktorija sikret”. Na tu ideju sam došao tako što sam svojoj supruzi često kupovao seksi veš, a sam nisam imao šta da obučem. Pored toga, počeo sam da kreiram i jakne, koje su svi hvalili ali ih niko nije kupovao, tako da pretpostavljate da mi ni tu nisu baš cvetale ruže. Posle je, kao što to obično i biva, sve krenulo. Počeo sam da dizajniram i odeću za žene. Na tu ideju sam došao zato što su svi bili oduševljeni nedovršenom haljinom koja je bila deo prateće muške kolekcije. Svi su bili njom impresionirani i od tada je sve krenulo. Želeo sam da osećaj koje mlade imaju na dan venčanja, kada sve blistaju od ljubavi prema svojim supruzima, oživim kod svih dama koje obuku moje haljine. Sudeći prema popularnosti koje kolekcije imaju, reklo bi se da sam u tome i uspeo – kaže Ijan i dodaje da je razlog njegovog dolaska bila kolekcija beogradske kreatorke Tatjane Tatalović, kojom je impresioniran. Zato je i insistirao da se dva puta prikaže na Nedelji mode u Vašingtonu.

– Primetio sam da su srpski dizajneri veoma precizni kada je reč o izradi detalja, što nimalo nije lak posao. To je za svako poštovanje. Kvalitet rada vidi se i po obradi teksture, autentičnom kroju, izradi. Tako se stvara originalnost. U Americi su svi slično obučeni. Ako odete u neki klub ili na dodelu nagrada, vidite da su svi uniformisani, a to nije dobro. Zato se Lejdi Gaga i izdvojila, iako mi se dosta toga ne sviđa što nosi. Srbija ima dobre mlade dizajnere i treba da nastavi da ih neguje.

Zorica Karanović