Nije lako sa Izraelom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 6. juna – Da li je Amerika moralni pokrovitelj, istorijski saveznik i stalni zaštitnik Izraela na sopstvenu štetu –pitanje je koje se sve češće postalja kako u novinskim komentarima, tako i u internim analizama Obamine administracije: u Beloj kući, Stejt departmentu i Pentagonu.

Posle najnovijih izraelskih poteza upotrebe prekomerne sile protiv humanitarnih konvoja koji su nastojali da probiju blokadu palestinske teritorije u pojasu Gaze, koja je naišla na osudu u najvećem delu sveta, utisak je da ni Vašington ne može više da pruža blanko podršku svemu što čini njegova vlada na čelu sa premijerom Netanijahuom. 

”Vreme je da Izrael shvati da ima obaveze prema Americi, kao što Amerika ima obaveze prema Izraelu”, poručio je u svojoj analizi odnosa dve zemlje Entoni Kordesman iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, koja ima opominjući naslov: ”Izrael kao strateško opterećenje”.

Ovaj spoljnopolitički ekspert prvo nabraja istorijske i moralne razloge zašto su SAD podržavale jevrejsku državu od samog njenog nastanka, da bi potom poručio da bi ona morala da pažljivije iskušava granice američkog strpljenja i podrške američkih jevreja.

I dva vodeća američka dnevnika, ”Njujork tajms” i ”Vašington post”, objavljuju slično intonirane analize sa gotovo istovetnom porukom: da glavni američki partner na Bliskom Istoku vodi računa isključivo o svojim nacionalnim interesima i ambicijama, ignorišući one svog glavnog spoljnog pokrovitelja.

Najnoviji potezi vlade premijera Natanijahua tako su zakomplikovali odnose sa izuzetno važnim američkim saveznikom u muslimanskom svetu, Turskom, obesmislili su Obaminu strategiju američkog šireg pomirenja sa muslimanskim svetom koju je najavio u govoru na Kairskom univerzitetu u junu prošle godine, i svakako ne doprinose američkim naporima da zaustavi iransko napredovanje ka sopstvenom nuklearnom oružju.

Glavni novi elemenat je međutim u okolnosti da je Obama prvi američki predsednik koji je predugi izraelsko-arapski konflikt povezao sa američkim bezbednosnim interesima, iako je potvrdio da se suštinska podrška Izraelu ne dovodi u pitanje.

Obama je i sasvim direktno poručio da jevrejska naselja na palestinskoj zemlji okupiranoj u ratu 1967 nisu legitimna – što Izrael uporno ignoriše.

Nova izraelska vlada takođe previđa da novi američki predsednik, za razliku od svog prethodnika koji je odobravao svaki njen postupak, umesto unilateralizma u ime ”promocije demokratije”, naglašava važnost međunarodnih pravila i institucija, čega se Izrael, pravdajući se potrebama svoje bezbednosti, sasvim retko pridržava.

Takvi postupci podelili su i američke jevreje, čiji umereni deo sve češće poručuje da je vreme da se i Izrael vrati političkom realizmu.

Nije međutim realno očekivati da će se sa kritičkih reči u Vašingtonu preći na neka konkretna dela. Pitanje Izraela je izuzetno vruć politički krompir kod kuće, ali ne bi trebalo potcenjivati ni cenu koju Amerika plaća zbog postupaka svog štićenika.

Pa ipak samo stavljanje na dnevni red dileme da li je Izrael postao ”strateško opterećenje” je veliki američki iskorak, koji Obamu obavezuje, a Netanijahua opominje.

M. Mišić