Paskaljević: Krivci su tajkuni i of-šor kompanije

Nacrt zakona o kinematografiji prošle nedelje doživeo je preko stranica „Politike” novu javnu raspravu, koja se vodila oko članova zakona koji tiču raspodele novca iz budžeta za filmove. Gorica Mojović, član skupštinskog Odbora za kulturu, govorila je da bi tim zakonom filmski umetnici došli u privilegovanu poziciju u odnosu na druge jer bi 0,1 odsto državnog budžeta odlazilo za filmske projekte. S druge strane, Goran Marković i Goran Paskaljević, režiseri, koji su učestvovali u stvaranju zakona, tvrdili su da je filmska umetnost najzapostavljenija grana umetnosti, bar što se tiče državnih para koje se odvajaju za film. Kao i da višak novca u kasi Ministarstva kulture ne može da bude štetan, nego samo koristan.

S Goricom Mojović i Goranom Paskaljevićem razgovarali smo novcu koji nedostaje i mogućnostima da svaka grana umetnosti bude pravedno podržana državnim novcem.

Mojović: Govorila sam o članovima zakona koji se odnose na finansiranje. U tekstu Gorana Markovića (u „Politici” od 3. juna), on tvrdi da imam animozitet prema filmu. To me pogađa. Ne postoji film koji je u Srbiji snimljen poslednjih godina a da ja nisam pomogla u tome. Zakonu sam prišla kao narodni poslanik, moram da sagledam celu sliku.

Politika: Kako bi u novom zakonu izgledala prednost filmskih umetnika u odnosu na druge grane umetnosti?

Mojović: Svaka kulturna delatnost mora da se bori da bude što više para, pa i filmski radnici. Ali, oni moraju da znaju kako stoje stvari u ostalim oblastima.

Politika: Precizirajte šta je 0,1 odsto, da ne bi bilo zabune.

Mojović: Evo, ukupan budžet Srbije je 665 milijardi dinara. A tih 0,1 odsto, 665 miliona, kada se sve sabere prema novom zakonu, išlo bi na film. Te pare bi bile, jasno, prebačene u Ministarstvo kulture. One bi bile na poziciji budžeta za projekte i programe. Na tom mestu ove godine ima 1,3 milijarde, za film bi bilo tih 665 miliona, a za drugo šta ostane. Sada postoji opasnost da u avgustu ili septembru opet radimo rebalans i smanjujemo pare. Nema šanse da uvećamo budžet za kulturu.

Politika: Šta vi mislite o tome?

Paskaljević: Miki Manojlović, Goran Marković i ja smo radili na zakonu, uz grupu pravnika koja nam je pružala pomoć. Iščitali smo sve evropske zakone, posebno smo se bavili francuskim zakonom, koji je najbolji na svetu. Filmski autori nisu povlašćeni, nego su najugroženiji u kulturi. U krizi smo, nema para od sponzora. Kroz zakon hoćemo da uvećamo sredstva. Ideja nije bila da se uzima drugima, nego da se kroz zakon vanbudžetskim sredstvima napuni fond za kinematografiju, uz jedan odsto od Lutrije Srbije i jedan odsto od reklama na televiziji. Ta vanbudžetska sredstva su odbijena.

Politika: Taj član zakona je u međuvremenu izbačen?

Paskaljević: Da. Gorica pominje programe. Ako se za pozorišno i scensko stvaralaštvo potroši 1,7 milijardi, a za kinematografiju pet puta manje, o čemu pričamo? Daje se za plate, grejanje, tehniku... Kada bi meni neko platio glumce, tehničare, laboratoriju, bio bih povlašćen. Mi se tretiramo kao privatnici. Isti glumac, koji ima platu u Narodnom pozorištu, kad dođe kod mene da glumi u filmu, traži hiljadu evra dnevno. Pokušavamo da popravimo situaciju u kinematografiji. U čemu je problem da sve televizije, od svih reklama, daju ne jedan, nego pet odsto? Kao u Francuskoj.

Politika: Zašto je odbačen predlog da se ubira novac od reklama i lutrije?

Paskaljević: Zato što postoje gospodari reklamnog prostora u Srbiji kojima to ne odgovara.

Mojović: Goran kaže da smo zemlja u krizi, da nema para od sponzora. Istina je da smo zemlja u krizi. Ne bih rekla da je film najugroženiji, nego kulturna baština.

Paskaljević: I filmsko stvaralaštvo je kulturna baština.

Mojović: Mi nismo zaštitili svoju. Država je osnovala institucije u kulturi i obavezna je da obezbeđuje novac za troškove. A svuda u svetu su film i izdavaštvo kulturna industrija.

Paskaljević: To nije tačno.

Mojović: I svuda najveći deo svog prihoda ostvaruju na tržištu.

Paskaljević: Nije tačno da je film industrija. On se tako tretira samo u Americi. Evropa je uspela da izuzme film iz toga. Vi ne možete da očuvate svoju autentičnost u uslovima tržišta i s konkurentom kakav je Holivud. Evropa štiti svoju kulturu i zato izdvaja mnogo za film.

Mojović: Kada nemate mnogo para, onda se postavljaju prioriteti. Tu ćemo se složiti. A to je kulturna baština.

Paskaljević: Predsednik Tadić je rekao da će se problem plaćanja poreza rešavati. Sva zarada ide u of-šor firme. U Francuskoj, da bih kao koproducent radio „Bure baruta”, morao sam da osnujem francusku firmu jer mi nisu dozvolili da radim preko of-šor kompanije. I platio sam porez. To je uređena zemlja. Naši tajkuni su bogati čak i za evropske uslove, a narod u bedi.

Mojović: Zakonom o kinematografiji nećemo vratiti pare od tajkuna. To se radi drugim merama i tu se slažem. Da se vratimo na te reklame.

Politika: Zašto je to izbačeno iz Nacrta zakona?

Mojović: Nije sasvim, ostao je novac od pretplate na RTS.

Paskaljević: To je uvek i bilo.

Mojović: Nije problem da se uzmu pare od reklama, ali i televizije imaju svoje probleme. Pozovite B92 i pitajte ih da li bi prihvatili da im se uzme deo od reklama. I oni treba da prežive.

Paskaljević: Ne bi se uzimalo od njih, nego od onih koji plaćaju reklame. To su uglavnom oni isti koji izbegavaju porez.

Mojović: Da se vratimo na Narodno pozorište. Goran je pominjao plate. Šta bi bio pandan Narodnom pozorištu u slučaju filma? Da Srbija osnuje veliku produkcijsku kuću i da filmski radnici rade za platu od 250 do 600 evra? Kažeš da se producenti muče da snime film? Ćirilov pokušava da nađe 70.000 evra da bi zatvorio finansijsku konstrukciju za Bitef. On ne odustaje, razume situaciju.  Zatim, Srbija ima najmlađeg akademika, Isidoru Žebeljan, kompozitorku. Prethodnih meseci pokušavamo da nađemo 8.000 evra da snimi disk s Londonskim orkestrom. Njena muzika se izvodi u više desetina zemalja. Ovde ima problema, ali ne odustaje.

Paskaljević: Ni ja nikada nisam odustao, zato sam i snimio 15 igranih filmova. Isidora Žebeljan je druga priča. Ko komponuje muziku, slika ili piše knjigu može da stvori delo i bez mnogo para. Kad je film u pitanju, novac je preduslov da možemo da proizvedemo delo. Nekada je RTS imao jak dokumentarni program i dramski program, koji danas ne postoje. Mladi reditelji su tada dobijali mogućnost da rade dokumentarne filmove. Sada imamo veliki broj mladih ljudi koji nemaju posao. A, imali smo prošlih godina mnogo uspeha na međunarodnoj sceni s našim filmovima. Marković, Perišić, moj sin Vladimir… Ja sam obišao ceo svet i plasirao svoj film u Francuskoj, Americi, Italiji, Španiji, Nemačkoj, Švajcarskoj. U Srbiji ga je, istina, video mali broj ljudi.

Mojović: E, o tome se radi.

Paskaljević: Zato što ne rade bioskopi, zato što pirati odmah izlaze na ulicu. Uostalom, jedno umetničko delo se ne ceni po tome koliko ga je ljudi videlo. Hajde da snimimo „Farmu”, da je pustimo po bioskopima, imaće najveći broj gledalaca. Mogu takav film da napravim, ali stidim se to i da pomislim, a ne da uradim. I Rumunija je vrlo siromašna zemlja, ali odvaja 10 miliona evra za film. Albanija ima više po filmu nego mi.

Mojović: Šta mi kao zemlja možemo da pokažemo svetu? Mi smo imali uspehe u svetu s filmovima Gorana Paskaljevića, Markovića, Kusturice. Ali, u javnosti ne govorimo o drugim uspesima naše kulture, pa nam se nekako čini da nam samo film donosi dobre rezultate. To nije tačno. Tu su Isidora Žebeljan i Biljana Srbljanović, Milena Marković, Dušan Kovačević, Ljuba Simović.

Politika: Jasno, ali govorimo o zakonu o kinematografiji.

Mojović: Ja govorim o kulturi. Što se filma tiče, potrebno je da podstaknemo distribuciju i prikazivanje. Time se niko ne bavi.U okviru projekta Ministarstva kulture „Srbija u Srbiji” treba opremiti dvorane, kupiti neku tehniku. Lako je odvesti Narodno pozorište da gostuje u Prokuplju. Umetnici dobiju honorare, vrate se u Beograd, a šta ostaje Prokuplju? U celini, zakon o kinematografiji je odlično postavljen. Šta je izazvalo rasprave? Pare.

Paskaljević: Mi nismo želeli da uzmemo drugima, nego da uvećamo novac za kulturu. Ako se ne uvećaju sredstva i ako se iz tog zakona izbrišu članovi koji se toga tiču, taj zakon pada. Neću da stojim iza takvog zakona. To je kao kad imate zgodnog momka, spremate ga za svadbu, obučete mu lepo odelo i pre nego što ode po mladu – vi ga kastrirate. Ukoliko se ne iznađe mogućnost da film dobije neka uvećana sredstva, van budžeta i iz budžeta, bojim se da je srpska kinematografija pred samogašenjem.

Mojović: Gorane, u svim oblastima je tako. Nekom treba 800, nekom 8.000, nekom osam miliona. To jeste problem.

Paskaljević: Ali, osam miliona za goli opstanak. Hajde da budemo konstruktivniji.

Mojović: Osnovni cilj je da se obezbede sredstva iz različitih izvora, da se sliju u fond pri Filmskom centru Srbije i da se na kraju godine ne vraćaju u budžet.

Politika: Šta je sa članom zakona koji ministru kulture daje diskreciono pravo da odredi 25 odsto od ukupnog budžeta Ministarstva kulture za film za koji proceni da to zaslužuje?

Mojović: To može da ostane, ali pod određenim uslovima i kriterijumima.

Paskaljević: Diskreciono pravo ministra postoji i u Zakonu o kulturi.

Politika: Po budućem zakonu će biti i dva konkursa godišnje, za snimanje filmova?

Paskaljević: To smo tako predvideli, ministar je limitiran na 25 odsto, s tim da tih 25 odsto ide na zreo debitantski film i za filmove od izuzetnog značaja. Mislim da to nije problem.

Mojović: U redu, ali pre nego što se donese odluka da se nekome da 25 odsto para diskreciono, moraju da se znaju kriterijumi.

Paskaljević: Apsolutno. Ali, ni ostalih 75 odsto ne može da se deli bez jasnih kriterijuma.

Mojović: Sasvim je legitimno da se svako bori za svoju oblast. Pojaviće se i drugi zakoni, svako će tražiti finansijsku sigurnost, što je u ovim okolnostima teško. I moja je ideja da nađemo ovo o čemu Goran priča, te dodatne pare za film. Mislim da smo na tragu jedne dobre ideje, ali Goran me je upozorio da ne izlazim s tom idejom, pre nego što proverimo.

Politika: Kako uzeti više para od televizije?

Mojović: Da, ali ne od naknadnih para, nego od već postojećih.  Kad se sve sabere, biće to pristojna suma od pet, šest miliona evra za film. A kada cela zemlja bude jača i kada pohvatamo te of-šor kompanije...

Paskaljević: ...I tajkune...

Mojović: I tajkune, onda će biti veći i nominalni, a ne samo procentualni iznos.

Paskaljević: I dok sve to sačekamo, ode kinematografija u propast. Ja sam proputovao milione kilometara ove godine, braneći svoj novi film, koji će imati na kraju nekoliko miliona gledalaca, što je važno za kulturnu sliku Srbije van Srbije.  

Mojović: Ali od toga što tvoj film ima gledaoce u svetu, ne puni se kasa filma u Srbiji. I dalje ostajem pri tvrdnji da, kada je kinematografija u pitanju, treba da obezbedimo uslove za distribuciju i prikazivanje.

Politika: Gorice, pitanje: da li biste voleli da vidite Svetozara Cvetkovića na mestu direktora Filmskog centra Srbije?

Mojović: Apsolutno. On je kandidat Demokratske stranke za direktora Filmskog centra. To nije tajna. Mi smo na nivou koalicije, kada je formirana nova vlada, napravili dogovor ko će koga da predloži. Kao što se Goran angažovao oko aktivnosti G17, a nije član te stranke, tako ni Cvetković nije član Demokratske stranke, ali ga je ona predložila za direktora Filmskog centra.

Paskaljević: Što se mene tiče, angažovao sam se pošto verujem u ideju regionalizacije, a ne da bih sutra osvojio bilo kakvu poziciju u vlasti.

StankoStamenković