Čuvari manjina

Gotovo pola miliona pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji biralo je u nedelju svoje predstavnike u 19 nacionalnih saveta na izborima, koje predstavnici države mesecima najavljuju kao „istorijske”. Prvi put u Srbiji su birači neposredno odlučivali o tome ko će ih predstavljati u ovim savetima koji sada imaju i nešto šira ovlašćenja nego ranije.

Nije sve baš teklo tako savršeno kako bi predstavnici države želeli da predstave, ali očigledno zabeležene nepravilnosti nisu ni toliko ozbiljne da bi dovele u pitanje regularnost i demokratičnost, a time i rezultate izbora. Izvesna trapavost u organizaciji verovatno se može pripisati neiskustvu i tome što je izborna procedura dodatno iskomplikovana time što se za sve savete glasalo na istim biračkim mestima.

Još po nečemu se ovi izbori nisu razlikovali mnogo od „velikih” – po izbornim kampanjama. Najozbiljnije i najduže kampanje u poslednja tri meseca vodile su, očekivano, liste za savete najbrojnijih i najuticajnijih manjinskih zajednica, koje uz to imaju i značajne političke partije. U njima je viđeno sve što i na parlamentarnim izborima – predstavljanje vlastitog programa, diskvalifikacija protivnika, mitinzi, zakupljeni termini na televizijama…Biračima su u žaru te borbe „prodavane” i priče koje nikakve veze sa radom saveta nemaju – poput one o regionalizaciji, decentralizaciji, lokalnom razvoju.

Zato je i teško oteti se utisku da izjašnjavanje na ovim izborima u slučaju Bošnjaka svelo na izbor između dve verske zajednice, a kod Mađara i Albanaca za jednu političku opciju.

Zbog čega je kontrola nad savetima bitna? Zašto je predstavljena kao politička utakmica u koju su se sem manjinskih uključila i većina drugih parlamentarnih stranaka. Saveti imaju ne male nadležnosti u oblasti zaštite jezika i kulturnog identiteta manjinskih zajednica, u obrazovanju i informisanju pripadnika manjina, što podrazumeva i upravljanje elektronskim medijima. Ali, pre svega neposredni izbori, odnosno pobeda na njima daju jednoj partiji ili organizaciji legitimitet autentičnog predstavnika volje jedne manjinske zajednice, na koji se kasnije može pozivati u političkoj borbi ili pregovorima.

Od kada je usvojen, krajem avgusta prošle godine, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je, i van ove zemlje, često hvaljen kao moderan, demokratski i evropski, a predstavnici naše vlasti vole da se pohvale kako su njime prava manjina u Srbiji zaštićena mnogo bolje nego u pojedinim zemljama Evropske unije.

Sve to, međutim, tek treba da se potvrdi u praksi. Prvi korak je svakako načinjen izborima, ali ovako demokratski izabrani saveti tek treba da pokazu koliko mogu da doprinesu popravljaju položaja manjina u Srbiji i očuvanju njihove posebnosti. Neposredni izbori sami po sebi svakako nisu garancija da se i narednom periodu neće ponoviti situacija da se, recimo, neki nacionalni savet uopšte ne sastane dve godine. Ali će bar birači znati kome naredni put neće pokloniti poverenje.