KOSOVSKI DžEZ

Verujem da je predah, diktiran zakonskom obavezom izborne ćutnje, dobro došao narodu napaćenom dugotrajnom izbornom kampanjom, ali i onima koji će biti birani. A šta je s nama, komentatorima koji već tri meseca opisujemo i predviđamo ono o čemu sad iznenada počinjemo da ćutimo? Pita li se bilo ko, kako podnosimo tu apstinenciju? I šta je u Srbiji tema, ako nisu izbori?

Jedna od tih tema sigurno će sačekati novu vladu, ma ko da je sastavi. To je tema koja se pomodno zove – rebrendiranje Srbije. Sticajem okolnosti, u krugu ljudi s kojima imam poslovne, pa i prijateljske veze, to je tema koja dominira čak i nad izbornim temama. Otkriva mi se, u kontaktu s tim ljudima, potreba da se, po diktatu poslovnog interesa, uspostavi jedan novi kulturni obrazac o Srbiji. Neki bi to nazvali "imidžom" , ali kako god to zvali reč je o tome da tamo gde postoje regionalne, pa i šire poslovne ambicije ljudi promišljaju kako bi se unapređenjem poželjne slike o državi unapredila i njihova poslovna slika.

To ohrabruje iz više razloga. Prvo, rebrendiranje Srbije ne postavlja se kao pitanje patriotizma, već kao pitanje profita. Drugo, ne bave se time pesnici, već poslovni ljudi. Treće, tamo gde ima para ima i rezultata.

Utoliko je Milka Forcan, potpredsednica "Delta holdinga", koja je i na čelu nekakve institucije koja se tim pitanjem u Srbiji bavi, potpuno u pravu kad u jednom intervjuu (nedeljnik "Standard", 15. decembar 2006.) kaže: "Brendiranje države ili nacije nije pitanje nacionalnog ponosa, već sredstvo ekonomskog opstanka te iste države ili nacije".

U ovim novinama već je detaljno opisan i komentarisan pokušaj rebrendiranja Srbije na Si-En-Enu, i , kao i u drugim medijima, ocenjen je kao promašaj jedne paradržavne institucije, u ovom slučaju Turističkog saveza Srbije, ili kako se to već zove, koja je za pola miliona naših dolara prikazala jednu rumunsku crkvu. Dobro, znam da je to preterivanje, ali domet tih spotova zbilja ne menja sliku koja je stvorena o Srbiji, mada niko nije ni očekivao da bi bilo koji televizijski spot mogao, sam po sebi, da promeni sliku drugih o nama samima, tim pre što ni mi sami nemamo sliku o sebi.

Hoću reći da je to posao gigantskih razmera koji je utoliko teži što treba otkloniti stereotipe koje smo, zahvaljujući pesničkom nadahnuću i političkom zloupotrebom istorije, stvorili sami o sebi, pa je prosečnom Srbinu teško objasniti da je, na primer, Nikola Tesla, rođen i školovan u Austro-Ugarskoj i naučnički promovisan u Americi, bedan adut o srpstvu kao posebnoj civilizacijskoj disciplini. Slično je s onim zlatnim viljuškama kojima su se hranile naše velmože, dok su drugi jeli prstima i slična naklapanja kojima se hrani prirodna narodna glad za posebnošću.

Slutim da će za početak biti potrebno da se brendiramo unutar zajednice da bi se jednog dana rebrendirali ka svetu i siguran sam da će tu istorija biti tek poštapalica, nikako osnovni alat. Šta je to što Srbija, danas i ovde, može da proizvede a da bude privlačno u regionalnim, evropskim i globalnim razmerama?

Bilo bi lakše da smo mi država bez svojstava, ali, na žalost, nije tako. Priča mi prijatelj koji ima uvid u televizijsku razmenu, da komšijske regionalne televizije traže u razmeni programa tačno ono što se uklapa u njihovu predstavu o nama – Hrvati, recimo, tragove četništva u izbornoj ikonografiji, Bosanci isto to, plus delove izjave Vuka Draškovića o pravu Repubike Srpske da... ukoliko Kosovo i tome slično. Dakle, nismo država bez svojstava, već smo država koja strepi da će je Međunarodni sud pravde u Hagu, negde u februaru, dok mi još budemo lomili ruke oko sastavljanja vlade, osuditi za genocid.

To ne da ne čini posao oko rebrendiranja Srbije lakšim, čini ga – urgentnim. Uzmimo, samo kao primer, Kosovo. Kakva je predstava sveta o tom delu naše teritorije? Očajna, složiće se svi. Da li bi bilo bolje da je država nešto učinila na promovisanju međunarodnog džez festivala u Kosovskoj Mitrovici koji se održava već pet godina, uz pomoć štapa i kanapa, u prevodu – entuzijazma lokalnog življa i skromne sponzorske, individualne pomoći, nego što maše okolo u naše ime srednjovekovnim tapijama koje slabo ko razume. Više vredi vest na Si-En-Enu o tom festivalu nego svi oni pašnjaci, crkve, pa bile rumunske ili naše, ptice što lete, pa makar bile dokazano srpske ptice, za koje smo platili da budu prikazane na toj istoj televiziji.

Zato dok ćutimo, promišljajmo malo dalje od toga ko će proći bolje, a ko će proći cenzus.

Glavni urednik nedeljnika "Vreme"