Prljanje ljudi

Danas, juče, prekjuče nije bilo novine ili elektronskog medija koji se nije na prvim stranama ili u udarnim terminima pozabavio aferom Luka „Beograd” i njenim protagonistima, a sve na osnovu krivične prijave Saveta za borbu protiv korupcije. Uz, razume se, veoma opširnu priču o „inkriminisanom” delu sledi i spisak ljudi.

Za ovu priču uopšte nisu bitna ni njihova imena niti funkcije na kojima su bili kada su to (ne)delo „počinili”, a još manje gde su sada i šta rade. Oni su prozvani.

Postavlja se, međutim, jedno drugo, gotovo principijelno pitanje – da li treba iz prve reagovati na svaku krivičnu prijavu i na neki način, samim činom javnog oglašavanja – mnoge ljude osuditi pre bilo kakvog suda. Čak i pre izjašnjavanja javnog tužioca da li uopšte ima osnova za pokretanje istražnih radnji. Sasvim je uobičajeno da se veliki broj krivičnih prijava odbaci kao neosnovan, ali za one ili onog ko se našao na stranicama novina ili u sekundama tv stanica, pa još i sa slikom, suđenje, gotovo javni linč – završen je. Provlačenje kroz blato javnosti je uspešno okončano.

Sve posle toga – da je tužba odbijena, da nije uzeta čak ni u razmatranje, za ogroman broj „potrošača” takvih vesti, a pogotovo one koji su prošli kroz taj kal javnosti, nema više nikakvog značaja i – pročišćenja. Vest, pogotovo, rđava, otišla je i učinila svoje. Nije vrabac pa da se vrati na isto mesto.

Naša privatizacija ili, kako je mnogo s pravom nazvaše, „prvobitna akumulacija”, u kojoj je mnogo toga bilo na ivici zakona, nemoralno, ali zato za neke veoma unosno, bogato do „nepristojnosti”, izaziva i izazivaće živ interes građana, pogotovo onih koji su postali tranzicioni gubitnici. Raslojavanje stanovništva je bolna i veoma uočljiva socijalna pojava, ali i lični udes za one „koji se nisu snašli”.

Za sve se to može imati razumevanja, ali se mora imati i mere. Gde je ta fina granica koja se ne sme preći u prljanju, ipak, nevinih ljudi? O porukama takvih vesti da se i ne govori – svi su lopovi i svakog relativno bogatog čoveka, pa još ako se bavio nekom javnom funkcijom, treba javno žigosati. Bez suđenja. Po kratkom postupku. To, međutim, kapitalističkom društvu u nastajanju, kakvo je naše, ne može biti cilj. Šta nam je alternativa? Jednakost u siromaštvu? Neka hvala. Znamo bar toliko istoriju i primere takvog egalitarizma.

I u ovom slučaju „Luke Beograd” dokazuje se da javnost i njeni poslenici umeju i u legitimnom cilju njenog informisanja, o svemu što se u zbiva, pa i o podnošenju krivičnih prijava, da neopaženo, samim objavljivanjem, javno osude i onog u koga je neko samo prst uperio. A svako od nas je nevin dok se drugačije, pravosnažnom presudom ne demantuje.

Pitanje je, dakle, gde je ta granica između interesa javnosti da sve (do)zna i sasvim evidentne ugroženosti ličnog, profesionalnog, pa i moralnog integriteta ljudi protiv kojih je neko podneo krivičnu prijavu, a da sama prijava ne bude i presuda.