Magični dribling

Be­san zbog du­gog od­la­ga­nja po­le­ta­nja, obra­zlo­že­nog ja­kim ne­vre­me­nom, na­mr­go­đe­ni put­nik u avi­o­nu na frank­furt­skoj pi­sti, na­red­bo­dav­nim to­nom je za­tra­žio da mu sa­put­ni­ca ustu­pi no­vi­ne. Čim ih je otvo­rio, ospo­ko­jio se.

Vi­še od jed­nog sa­ta či­tao je stra­ni­ce po­sve­će­ne Svet­skom fud­bal­skom pr­ven­stvu. Za­tim je za­spao, kao da je oslo­bo­đen svih bri­ga. Iz sna ga ni­su tr­gla ni po­to­nja dr­mu­sa­nja le­ti­li­ce, u dru­gom sa­tu če­tvrt­ka, po tur­bu­lent­nom ne­bu…

Iz­ve­šta­ji o „mon­di­ja­lu” de­lo­va­li su kao lek za umi­re­nje. Vla­sti ši­rom pla­ne­te pri­želj­ku­ju da sli­čan pre­o­kret do­ži­ve i nji­ho­vi po­da­ni­ci, da fud­bal­ske stra­sti po­ti­snu­tu sva­ko­dnev­ne i si­stem­ske na­pe­to­sti.

Ušli smo u jed­no­me­seč­ni van­red­ni glo­bal­ni po­re­dak. Ma­sa se de­li na gle­da­o­ce „mon­di­ja­la” i one dru­ge. Rad­no vre­me i po­li­tič­ka sa­stan­če­nja, pri­la­go­đa­va­ju se ras­po­re­du utak­mi­ca. Ka­fi­ći­ma bez ma­lih ekra­na sma­nju­je se pro­met. Pro­re­đu­je se sa­o­bra­ćaj. Zbi­ja­ju se na­ci­o­nal­ni re­do­vi. Me­đu naj­va­tre­ni­jim na­vi­ja­či­ma su čla­no­vi po­je­di­nih vla­da, jer ra­ču­na­ju da bi us­pe­si „na­še re­pre­zen­ta­ci­je” iza­zva­li eufo­ri­ju ko­ja bi uti­ša­la „rop­ta­nja” zbog ne­po­pu­lar­nih „re­zo­va”.

Ne­u­spe­si bi, pak, mo­gli da na jav­nu sce­nu vra­te gne­vo­ve. U sti­lu: em nam ne po­la­zi za ru­kom, em sa­da ni za no­gom iako je mno­go to­ga u si­ste­mu ra­đe­no „no­ga­ma”…

Te­ku­ći „mon­di­jal” je iz­ra­zi­to ori­gi­na­lan- ne sa­mo kao afrič­ka pre­mi­je­ra, ne­go i kao spek­takl usred ve­li­ke svet­ske eko­nom­ske kri­ze. Sto­ga se od nje­ga oče­ku­je i „ma­gič­ni dri­bling”. Da gra­đa­ne pre­op­te­re­će­ne eg­zi­sten­ci­jal­nim pro­ble­mi­ma, pre­u­sme­ri na igru, čak to­li­ko da u slu­ča­ju ne­u­spe­ha „na­ših”, oda­be­ru dru­ge lju­bim­ce. Sprem­nost na ta­kvo pre­stro­ja­va­nje me­sti­mič­no po­sto­ji i po­tvr­đu­je moć spor­ta- da zbli­ža­va i pre­ma uku­si­ma a ne sa­mo po pred­o­dre­đe­no­sti­ma.

Dok se obr­će ve­li­ki ka­pi­tal, vr­hun­ski fud­bal je, ujed­no, i naj­po­li­tič­ki­ji i sport s naj­vi­šim ste­pe­nom na­ci­o­nal­ne iden­ti­fi­ka­ci­je- is­ti­ču ana­li­ti­ča­ri. Za­što je to ta­ko- pi­ta­nje je na ko­je se nu­de raz­li­či­ti od­go­vo­ri.

En­gle­skom pi­scu Džor­džu Or­ve­lu se, na pri­mer, pri­pi­su­je ob­ja­šnje­nje da je „me­đu­na­rod­ni fud­bal na­sta­vak ra­ta dru­gim sred­stvi­ma” a ru­skom kom­po­zi­to­ru Dmi­tri­ju Šo­sta­ko­vi­ču da je „fud­bal ba­let za ma­se”. Bli­že mi shva­ta­nje da je čar igre no­gom u to­me što spa­ja ra­zno­vr­sna maj­sto­r­sta­va i po­žr­tvo­va­no­sti ko­ja ipak vr­lo te­ško ostva­ru­ju glav­ni cilj- po­go­ci­ma re­đim ne­go u dru­gim nad­me­ta­nji­ma lop­tom, pa da je ta­ko, ka­ko je oce­nio fran­cu­ski ese­ji­sta Inja­sio Ra­mo­ne, ona „kao ži­vot- sa vi­še gu­bit­ni­ka ne­go do­bit­ni­ka”, što je či­ni „ogle­da­lom sud­bi­ne” ve­ći­ne od nas.

Fud­bal­ski po­re­dak ni­je, me­đu­tim, ogle­da­lo ras­po­re­da stra­te­ške mo­ći- kon­sta­tu­je i va­šing­ton­ski „Fo­rin po­li­si”. Me­đu pr­vih se­dam na rang-li­sti FI­FA ne­ma ni­jed­ne od si­la, stal­nih čla­ni­ca Sa­ve­ta bez­bed­no­sti UN.

Ve­za s po­li­ti­kom je me­sti­mič­no i per­so­nal­na. Po­je­di­ni igra­či su i kod nas po­sta­ja­li po­li­ti­ča­ri, a iz­van na­ših gra­ni­ca je lon­don­ski „Gar­di­jan” u ta­ko pre­kva­li­fi­ko­va­ne ka­dro­ve ubro­jao i evrop­skog ko­me­sa­ra za eko­no­mi­ju i fi­nan­si­je Fin­ca Oli­ja Re­na, ma­đar­skog pre­mi­je­ra Vik­to­ra Or­ba­na, bra­zil­skog „ma­ga” Pe­lea, ita­li­jan­skog re­pre­zen­ta­tiv­ca Đa­ni­ja Ri­ve­ru…

Ju­žno­a­frič­ka Re­pu­bli­ka se na­da po­pra­vlja­nju svog me­đu­na­rod­nog imi­dža i pod­se­ća da je u njoj fud­bal od­i­grao re­vo­lu­ci­o­nar­nu ulo­gu. Po­li­tič­ki za­tvo­re­ni­ci- me­đu ko­ji­ma su bi­li le­gen­dar­ni Nel­son Man­de­la i sa­da­šnji šef dr­ža­ve Džej­kob Zu­ma- is­traj­nim zah­te­vi­ma su 1967. iz­dej­stvo­va­li da u ka­za­ma­tu apart­hej­da jed­nom ne­delj­no šu­ti­ra­ju lop­tu iz­me­đu dva go­la, da bi se doc­ni­je lo­kal­ni crn­ci is­ka­za­li i kao bo­lji fud­ba­le­ri od on­da vla­da­ju­ćih be­la­ca (ma­hom usred­sre­đe­nih na rag­bi i kri­ket) što je bio svo­je­vr­stan uvod u uki­da­nje ra­si­stič­kog re­ži­ma.

U sa­gle­da­va­nju po­li­tič­kih do­me­ta fud­ba­la, hro­ni­ča­ri is­ti­ču- uz če­tvo­ro­dnev­ni rat Sal­va­do­ra i Hon­du­ra­sa 1969.- i slu­čaj biv­še SFRJ. U ko­joj su i na­si­lja i na­ci­o­na­li­stič­ka pre­pu­ca­va­nja na sta­di­o­ni­ma bi­la deo fron­ta na ko­me se ras­pa­la. Iro­ni­ča­ri do­da­ju da je do dr­žav­nog ras­ta­ka­nja do­šlo i za­to što mno­go­broj­ne „zve­zde”, od Đer­da­pa pa do Ja­dra­na, ni­su mo­gle da sta­nu u sa­mo jed­nu re­pre­zen­ta­ci­ju, pa da je „mo­ra­lo” da se stvo­ri šest na­ci­o­nal­nih se­lek­ci­ja.

Oda­nost „naj­va­žni­joj spo­red­noj stva­ri na sve­tu” nad­ma­šu­je niz dru­gih lo­jal­no­sti- su­ge­ri­še uru­gvaj­ski pi­sac Edu­ar­do Ga­le­a­no. Pa ka­že: „Čo­vek u svom ži­vo­tu mo­že da pro­me­ni že­ne, par­ti­je i re­li­gi­je, ali ne i tim za ko­ji na­vi­ja”.

Ne mo­že ni re­pre­zen­ta­ci­ja da pro­me­ni dru­štvo, sve du­bljih so­ci­jal­nih ja­zo­va. Ni tri­jum­fal­ni šu­te­vi ni­su do­volj­ni da se po­pra­vi po­lo­žaj „išu­ti­ra­nih” sta­le­ža. „Po­be­dom ne­će­mo ot­klo­ni­ti po­sto­je­će pro­ble­me ali će zbog nje, lju­di bi­ti sreć­ni bar ne­ko­li­ko me­se­ci”- po­ru­či­vao je Pe­le.

S ta­kvim ma­gič­nim efek­tom fud­ba­la, ra­ču­na­ju i dr­žav­ni­ci. Ali, na po­bed­nič­kom po­sto­lju ima me­sta sa­mo za tri od 32 re­pre­zen­ta­ci­je…