NATO ide stopama imperije

Ve­li­ka svet­ska eko­nom­ska kri­za po­go­di­la je i NA­TO, me­re šted­nje od­ra­zi­će se ka­ko na uki­da­nje broj­nih re­gi­o­nal­nih ko­man­di, ta­ko i na sma­nje­nje ad­mi­ni­stra­ci­je i agen­ci­ja ali­jan­se. Do­šlo je vre­me da pad Ber­lin­skog zi­da i ne­sta­nak Var­šav­skog pak­ta uzmu svoj da­nak, do­ba div­nog be­smi­sla je­di­nog voj­nog pak­ta u Evro­pi iz­gle­da da je za­vr­še­no. Te­ško da će bi­lo ko u Bri­se­lu, ili u Mon­su, mo­ći da na­te­ra vla­de čla­ni­ca NA­TO-a da odvo­ji naj­ma­nje 2,2 od GDP za svo­je oru­ža­ne sna­ge. Ako je u po­be­di u hlad­nom ra­tu NA­TO vi­deo bo­gom da­nu mo­guć­nost da us­po­sta­vi No­vi svet­ski po­re­dak, u ko­jem bi Ame­ri­ka pre­u­ze­la ulo­gu „do­bro­tvor­nog glo­bal­nog he­ge­mo­na”, hteo to svet ili ne, eko­no­mi­ja je za­tvo­ri­la taj pro­zor mo­guć­no­sti. Na­i­me, NA­TO je da­nas u is­toj si­tu­a­ci­ji kao Bri­tan­ska im­pe­ri­ja kra­jem 19. ve­ka, sa do­sad ne­vi­đe­nim oba­ve­za­ma ši­rom sve­ta, ali sve ma­njim de­lom svet­ske voj­ne mo­ći ko­ja bi mo­gla da is­pu­ni te oba­ve­ze. U is­toč­noj Evro­pi NA­TO mo­ra stal­no da pre­i­spi­tu­je rat­ne ga­ran­ci­je da će bra­ni­ti dr­ža­ve ko­je ve­ći­na Ame­ri­ka­na­ca ne bi us­pe­la da pro­na­đe na ge­o­graf­skoj kar­ti. S dru­ge stra­ne, gu­ra­ju­ći NA­TO do gra­ni­ca Ru­si­je dat je adut svi­ma oni­ma ko­ji ja­ča­ju ru­sku voj­nu moć i ko­ji učvr­šću­ju voj­ne ve­ze Ru­si­je i Ki­ne. For­mi­ra­nje li­ste tzv. „ot­pad­nič­kih” dr­ža­va do­bi­je­ni su no­vi pro­tiv­ni­ci, a ni­je is­klju­če­no da se ne ra­di i na pro­na­la­že­nju no­vog ne­pri­ja­te­lja.

Kao glav­nu ze­mlju NA­TO-a, Ame­ri­ku vi­še ne sma­tra­ju po­šte­nim po­sred­ni­kom iz­me­đu Izra­e­la­ca i Pa­le­sti­na­ca, mi­rov­ni pro­ces u tom su­ko­bu na ivi­ci je slo­ma. U Ira­ku je si­tu­a­ci­ja vr­lo ro­vi­ta, ame­rič­ki voj­ni­ci i da­lje gi­nu, isti­na ma­nje ne­go pro­šlih go­di­na, ali slav­ni da­ni „Pu­stinj­ske olu­je” iz 1991. i in­va­zi­je na Irak iz 2003. go­di­ne de­fi­ni­tiv­no su pro­šli. U Za­li­vu se ra­đa no­va re­gi­o­nal­na si­la, Iran, sa nu­kle­ar­nim oruž­jem. Ni­ka­kve re­zo­lu­ci­je UN ne­će za­u­sta­vi­ti Iran da se do­če­pa atom­skog oruž­ja i tu ne bi sme­lo bi­ti ni­ka­kve di­le­me. Na­i­me, Te­he­ran je vi­deo ka­ko je pro­šao Sa­dam Hu­se­in bez atom­skog oruž­ja.Tok isto­ri­je u Za­li­vu ne ide u pri­log ni mo­nar­hi­ja ni Za­pa­da.

Na Da­le­kom is­to­ku Ki­na po­sta­je do­mi­nant­na si­la. Ona već sa­da is­po­ru­ču­je oruž­je svim an­ti­a­me­rič­kim na­stro­je­nim re­ži­mi­ma u sve­tu. Ame­rič­ka i NA­TO po­li­ti­ka ka­da je Ki­na u pi­ta­nju po­či­va na na­di „da će sta­ri ko­mu­ni­sti na­pu­sti­ti ma­o­i­stič­ke sno­ve o azij­skoj he­ge­mo­ni­ji i pri­klju­či­ti se po­tro­šač­koj re­vo­lu­ci­ji”.

„Ako ste hte­li da vo­di­te mi­ran ži­vot ni­je tre­ba­lo da se ro­di­te u 20. ve­ku”, re­kao je Lav Troc­ki. Isto, iz­gle­da, va­ži i za 21. vek. Za­pad­ne eli­te bi­le su po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da du­go vre­me­na oho­le, aro­gant­ne, sa­mo­za­do­volj­ne, baš kao ne­ka­da Bri­tan­ci uoči Bur­skog ra­ta. Kra­jem 19. ve­ka Bri­ta­ni­ja je bi­la sko­ro bez pri­ja­te­lja, ali je do­ne­la sjaj­nu od­lu­ku. Re­ši­la je da na­pra­vi sa­ve­zni­ke od biv­ših ne­pri­ja­te­lja, pre sve­ga od Ame­ri­ka­na­ca. Taj sa­vez spa­sao je Bri­ta­ni­ju u dva svet­ska ra­ta.

Ako NA­TO že­li da pre­ži­vi ne­sta­nak Var­šav­skog ugo­vo­ra on pod hit­no mo­ra da od od Ru­si­je stvo­ri naj­bli­žeg sa­ve­zni­ka. Ši­re­nje NA­TO-a ka gra­ni­ca­ma Ru­si­je ni­je iskre­na po­li­ti­ka pre­ma Ru­si­ji. Vla­da­ti sve­tom u ne­ka­da­šnjem bri­tan­skom im­pe­ri­jal­nom ma­ni­ru, zna­či pro­ći kroz isto bri­tan­sko po­ni­ža­va­ju­će is­ku­stvo. Kad tad. Eko­nom­ska kri­za i sma­nje­nje tro­ško­va ali­jan­se sa­mo su ini­ci­jal­ne ka­pi­sle za ono što tek sle­di.