REMONTOVANjE HLADNOG RATA

Sudija za vešanje ipak nije imao milosti. Dvojica Sadamovih saradnika obešeni su prošle sedmice posle nepodnošljive neizvesnosti.

Za razliku od slučaja Husein, koji je imao u sebi neodoljivu magiju "globalne estrade smrti", u reprizi pogubljenja dželati nisu nosili mobilne telefone.

Tako su Internetovi korisnici bizarnih informacija ostali bez logičnog epiloga. Mada bi i Sadamova agonija mogla da bude dovoljna za razumevanje metafore: procedura zvanične smrti samo obezbeđuje dodatnu količinu jeze. I to u državi koja je već davno oguglala na smrt. Za poslednjih desetak dana u Iraku je poginulo preko 500 ljudi, i tom stradanju se ne vidi kraj.

Američka ekspedicija se suočava sa jasnim nedostatkom moći. Ali, ne zna se tačno gde ona nedostaje. Da li je to samo elementarna, gruba sila, koja se meri nivoom političkog militarizma, ili nešto mnogo ozbiljnije! Možda je u krizi i sama bit političke strategije Vašingtona, koja se ozbiljno sudara sa fenomenom preterane agresivnosti.

Očigledno je da "nova američka strategija" u Iraku nije zasnovana na smanjenju značaja planetarne ofanzive. Niti na boljem razumevanju suptilne, dakle "nežne" ženske diplomatije. Valjda je dug put od Medlin Olbrajt do Kondolize Rajs! Američko poimanje moći i njena primena, neodvojivi su od kategoričke definicije prijatelja i onih drugih, pa tako i relacije između velikodušnosti i surovosti. Delikatne nijanse, koje često određuju suštinu stvari, ponekad se vide tek kad sve bude završeno.

Dvadesetak hiljada novih vojnika u Iraku, kako reče jedan analitičar u Vašingtonu, "samo su simboli tragične tvrdoglavosti!" Kad se nema kud, onda se ide napred. No, teško je reći da Bušova strategija uopšte znači kako je u pitanju neko kretanje. Pre će biti upornost u zamisli koja je samo predvorje nove avanture, a to je Iran.

Izgleda da je strah od neuspeha veći nego što se može zamisliti. Ako bi očita nemoć da se izađe iz Iraka bila obrazložena elementarnom političkom logikom, to bi moglo da se tumači i kao jasan simptom slabosti. Zato Vašington energično odbacuje bilo kakvu ideju o poštovanju stvarnosti. Nego se krenulo u njeno prilagođavanje poželjnom modelu.

Iz istog razloga predsednikov tim je meta oštrih kritika unutar Amerike. Pri tom, Bušu junioru se ne zamera na pokušaju brze pacifikacije Iraka, nego uglavnom zato što u tome nije uspeo. Mnogo se potrošilo, i para i vremena i glava. A sve je manje onih koji bi mogli da naslute šta još valja učiniti.

To će mnogo zavisiti i od relativnog "remonta" hladnog rata. Naravno da smo daleko od dramatične atmosfere iz doba Nikite Sergejeviča Hruščova i Džona Ficdžeralda Kenedija. Mnoge su se stvari promenile, nestala je čitava jedna moćna vojna grupacija. Ali, očito je da Rusija jača mnogo brže nego što bi to moglo Vašingtonu da prija.

Iranski nuklearni problem izgleda da je nerešiv bez saglasja najmoćnijih. Rusija isporučuje (prodaje) Iranu svoje vrlo moderne sisteme protivvazdušne odbrane, (Topolj-M). To je ono što smo mi ovde u Srbiji jako želeli 1999. godine. Jeste, veseli kostimirani kozaci i atamani su nam obećavali te rakete koje uglavnom ne promašuju, ali, sve je ostalo na folkloru. Tada nas je Moskva bez mnogo saosećanja držala na ledu, i pored operetskog, jednostranog priključenja uniji Rusije i Belorusije. Koliko znamo, ta utopijska zemlja još postoji.

No, u pogledu Irana stvari stoje drugačije. Topolj je dobra roba, a u tom poslu vladaju surovi zakoni tržišta, a ne pravoslavna bratska patetika. Sada Ahmadinežad kompletira svoj protivvazdušni sistem, kako bi sačuvao "mirnodopski nuklearni program". Amerika, naravno, nije nimalo zadovoljna ovim trgovačkim poduhvatom Rusije. No, iz Moskve je stigao odgovor, hladan kao Sibir. Oni će to nastaviti da prodaju, imaju šta a i može im se.

Sigurno je da će inovirana PVO mreža u Iranu da zada velike glavobolje Pentagonu. U upotrebi strateške bombarderske avijacije, američke snage će morati malo, ili malo više da se izmaknu. Ako se odluče na "konačno rešenje" za Iran, a ono je izgleda sve bliže, svaka sličnost sa Irakom otpada. I iranski vođa ih nervira preko svake mere, ali njega neće juriti kao Sadama. O kopnenoj invaziji skoro da se uopšte i ne misli.

Možda sledi povratak na strategiju "nulte opcije", to jest invaziju na distanci, bez svojih žrtava. To bi američka javnost, željna uspeha, svakako pozdravila! Ipak bi "neutralisanje" iranskog nuklearnog potencijala bila do sada najrizičnija akcija takve vrste. I to uz upotrebu projektila srednjeg i velikog dometa, sa kompleksnim, višestrukim navođenjem. Možda čak i sa nuklearnim udarima taktičke snage. To garantuje visoku efikasnost, kojoj klasični PVO, pa ni Topolj ni izdaleka nisu dorasli.

Izrael je do pre samo par meseci bio adut Vašingtona u obračunu sa iranskim atomskim ambicijama. Zato što su iranski lideri često pretili "brisanjem jevrejske države sa karte sveta". Izraelski piloti su čak mesecima bili u punom treningu za tu akciju.
Ali, neuspeh u Libanu protiv Hezbolaha doveo je do krize rukovođenja u izraelskoj vojsci i izvesnog gubitka samopouzdanja. A sada je u komšiluku i Topolj, od koga se treba prilično izmaći. Glavnu reč će imati Vašington, i možda se već naslućuje magično rešenje kako da se izađe iz Iraka: to je ulaz u Iran!

Tamo ništa neće biti isto, i neće biti ništa lakše, i neće i ne može biti manje smrti. Samo će stratišta biti nešto drugačije raspoređena.