Samira voli školu

U Beogradu ima mnogo dece koja rastu pod budnim okom roditelja, ali ima i malenih koji su prepušteni sami sebi. Igrom sudbine ona su se obrela na ulicama Beograda. Neka od njih su rođena u njemu, druga su ovde stigla iz drugih mesta.

Samira je došla u Svratište čim je otvoreno. Slučajno je saznala da postoji. Nije išla u školu, a želela je. Njeni su veoma siromašni i nisu imali za knjige, sveske, pribor za pisanje...
– Kad sam ovde došla bila sam srećna jer sam mogla da se okupam, obučem čistu odeću i da mi omoguće moje dobre vaspitačice da upišem prvi razred. Mojoj sreći nije bilo kraja.
U školi, kaže, nikada nije imala problema što je Romkinja.

– Vidiš kako sam čista. Zašto bi me dirali. Umem da čitam i pišem. Nisam ja birala ko će da mi budu roditelji.

Sasvim je svejedno kako se ona zove, jer je i ona samo dete koje želi da ima srećno detinjstvo.

– Često sam kao mala plakala što smo siromašni. Gledala sam drugu decu. Uzdahnula bih kada bih videla u izlogu neku lepu haljinicu koju bih volela da imam. A nije imao ko da mi je kupi.
Roditelji imaju još dece, jedno drugom do ušiju. Kaže da ih sve voli, ali da je ona za sada jedina koja dolazi u Svratište i to redovno.

– Ovde imam sve što mi je potrebno: mesto na kome ću da uradim domaće zadatke, ko će da proveri da li sam tačno sve napisala ili rešila zadatak iz matematike. Obožavam matematiku.
U Svratištu su sa decom vaspitačice koje uvek pregledaju njihove domaće zadatke. Ukoliko ima grešaka, počinje glasno preslišavanje i zajedničko dolaženje do rešenja... Na dečjim licima su osmesi kada im kažu da su odlično uradili i da su zaslužili peticu.

– Volela bih da budem ... ne znam tačno. Možda frizerka, kozmetičarka ili znaš, ona što sređuje nokte.

Kažem joj da je to manikirka i pedikirka.

– E, to bih volela da postanem.

Pohvalila sam je da je lepo obučena i da joj pristaje majica koju je obukla uz suknjicu od teksasa.

– To sam ovde dobila.

Spremila se hitro i samo doviknula:

– Idem.

Na moje pitanje kuda će, odgovorila je veselo:

– Pa, u školu. Zar ne vidiš koliko je sati. Ove nedelje idem poslepodne.

Nasmešila sam joj se i mahnula u znak pozdrava.

– Doći ćeš i sutra? – njeno pitanje i odgovor u isto vreme.

– Da – odgovorila sam joj.

– Šta bi volela da ti donesem?

– Jagode.

– Dogovoreno.

– Skupe su.

– Doneću ih, ne brini.

Sutradan sam otišla sa tri kilograma jagoda za koje je novac dala moja direktorka. Deca su bila oduševljena. A mala Samira je skakala od radosti.

– Da li sam vam rekla da će doći i doneti jagode? – ponosno se obratila drugarima.

Vaspitačice su mi rekle da je došla rano i da je povremeno izvirivala da vidi da li stižem. Za jagode je rekla i njima uz napomenu da ću, garant, ispuniti obećanje, što sam i učinila.