Otvoren dosije poslednjeg Kenedija

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 15. juna – U Americi se ustalilo da posthumna biografija nijednog iole značajnijeg političara nije kompletna dok se ne otvori njegov dosije koji je za života sačinjavao Federalni istražni biro. To se upravo potvrđuje obelodanjivanjem 2.352 strane materijala o poslednjem iz najpoznatije ovdašnje političke dinastije, senatoru Edvardu Kenediju.

On je prošlog avgusta preminuo u 77. godini, savladan tumorom na mozgu, okončavši time dugu i plodnu političku karijeru koju je počeo još 1962, izborom za senatora. Kao i svaka „krupna riba”, ali i zbog činjenice da je politikom počeo da se bavi u momentu kada je u Beloj kući već bio i njegov rođeni brat Džon Kenedi, odmah je registrovan u radaru unutrašnje službe bezbednosti, na čijem čelu je u to vreme njen legendarni direktor Edvard Huver, koji je na mesto direktora Ef-Bi-Aja došao u momentu njegovog osnivanja, 1935, i ostao sve do svoje smrti, 1972.

Dosije, otvoren na zahtev nekih medija, a po osnovu Zakona o slobodi informacija, dostupan preko Interneta i celom svetu (http://foia.fbi.gov/foiaindex/kennedy.htm), pokazuje međutim da je praksa špijuniranja Amerikanaca nastavljena i posle odlaska čuvenog „lovca na veštice” tokom pedesetih. U Kenedijevom slučaju nema međutim kompromitujućih činjenica o ličnom životu, već se glavnina materija bavi pretnjama sa raznih strana – od Kju-kluks-klana, preko neonacista, radikalnih levičara, belih rasista pa do mafije i psihopata – da će ga snaći ista sudbina kao dva starije brata. Predsednik Džon Kenedi ubijen je u atentatu 1963, a senator Robert Kenedi, koji se bio kandidovao za predsednika, 1968.

Prve dostave o Edvardu Kenediju u dosije su ušle još pre nego što je postao senator: sačinjene su 1961, tokom njegovog puta po Latinskoj Americi, gde se sretao sa „levičarskim i komunističkim simpatizerima”. Na kraju tog puta, Ted, kako je za života najčešće oslovljavan, u avionu je zaboravio svoj dnevnik, koji je dospeo u ruke Ef-Bi-Aja i nikad mu nije vraćen.

Edvard Kenedi je bio svestan tih pretnji, ali je o njima retko govorio. Oni koji su bili bliski sa njim, svedoče da se trzao na svaki pucanj: sudbina braće koja su platila najveću cenu za svoj politički uspeh bila mu je duboko urezana u podsvest.

Zbog toga – briga porodice za njegov život – za predsednika je odlučio da se kandiduje tek 12 godina od atentata na Roberta Kenedija, ali u tome neće uspeti između ostalog i zbog jedne saobraćajne nesreće koja se dogodila 11 godina ranije i koja ga je proganjala do kraja života.

Reč je o noćnom udesu na jednom neosvetljenom uskom drvenom mostu kod ostrva Čipakvidik u Masačusetsu, kada je automobil koji je vozio sleteo u reku. Saputnica, lepuškasta sekretarica Meri Džo Kopečni se tom prilikom udavila, dok se senator spasao, ali nesreću nije odmah prijavio niti je pozvao pomoć.

Dosije se ne bavi tim slučajem, s obrazloženjem da „nije prekršen nijedan federalni zakon”. Možda i zato što je Edvard Huver bio lični prijatelj senatorovog oca Džozefa Kenedija i što je simpatisao tada mladog političkog naslednika.

Ipak, u dosijeu je zabeleška da se kabinet predsednika Niksona diskretno interesovao za Meri Džo Kopečni. Nikson, koji je ostavku zbog afere „Votergejt” podneo 1974, pribojavao se da bi preostali Kenedi mogao da mu bude suparnik, pa je hteo da se, za svaki slučaj, obezbedi.

Dosije ima i materijal o pokušaju mafije da senatora poveže sa seks žurkama na kojima su učestvovale holivudske zvezde poput Frenka Sinatre i Merilin Monro, ali takva dostava jednog doušnika nije uzeta za ozbiljno.

Sve u svemu, dosije Ef-Bi-Aja ne menja sliku o senatoru sa najdužim stažom u američkoj istoriji, koji počiva na nacionalnom vojnom groblju Arlington, preko puta Vašingtona, nedaleko od mesta gde su sahranjena i njegova dva brata, Džon i Robert Kenedi. Dok je poslednje počivalište ubijenog predsednika neka vrsta nacionalnog svetilišta sa večnim plamenom, humke druga dva brata obeležene su samo nevelikim pločama i skromnim krstovima.

Milan Mišić