Fudbal – Za pobeđenog mesta nema

U svim pojavama koje se tiču čoveka pokazuje se čitavo društvo. U tom smislu fudbal (,,emocionalna kuga našeg veka”) nije nikakav izuzetak. Na svetskom prvenstvu koje je u toku, fudbal pokazuje kako partikularno svedoči u ime univerzalnog. Već je uočeno da fudbal razvija specifičan odnos prema pobedi i porazu, pri čemu mesta za pobeđenog skoro da nema ni u jednom društvu i srcima publike. Društvo želi pobede, ali neizbežno proizvodi i poražene. Fudbal stvara grupe koje se lako identifikuju u obrazac euforije koji je prepoznatljiv ovih dana. On pruža mogućnost da se izađe iz duha pasivnosti u aktivnost koja je ipak prividna. Svetsko prvenstvo pokazuje da fudbal fiksira razliku između aktivne elite i pasivne mase, poput savremene demokratije koja je posrednička. Jer 22 igrača igraju, a milioni gledaju. I u fudbalu i u politici građanin postaje voajer – navijač. Celokupni život ovih dana je stao u medijski kabl, a televizija je zaposela i kolonizovala naš svakodnevni život, postala je globalni stadion savremenog sporta.

Zanemaruje se odnos prema etici rada, koja je za trenutak suspendovana – razonodom i pasivnim trošenjem slobodnog vremena. Razgovor između navijača ide do ekstrema i svodi se na sledeći slogan: ,,Ako tvoj posao smeta fudbalu, ostavi ga”.

Fudbaleri su ovih dana postali svojevrsni idoli. Idolatrija kao masovna pojava je simptom društvene krize u kojoj vrednosti pojedinačne ličnosti ne stoje visoko. Oni koji su neuspešni u svom načinu življenja pokušavaju da to nadoknade putem lažne identifikacije. Pojedinac nije izborio značajan uticaj u društvenim zbivanjima i zbog toga traži zamenu za izlazak iz anonimnosti. Masovni mediji podstiču mitološke funkcije i masovne psihoze. Sve to predstavlja iluziju, obrnutu sliku, nadoknadu za svakodnevni ogoljeni život.

Kad padne zavesa na ovom svetskom prvenstvu ponovo ćemo se vratiti našoj oporoj svakodnevici. Svet iluzija i virtuelnog zadovoljstva arhiviraće se do sledećeg svetskog prvenstva, a mi ćemo nastaviti da raspravljamo o dinaru koji je doživeo ,,istorijski pad” u odnosu na evro, o svakodnevnim poskupljenjima itd.

Euforija povodom odlaska naših fudbalera na svetsko prvenstvo, sistematski je stvarana iz dana u dan, uz prepoznatljivu nekritičnost nekih naših medija. Fudbalska reprezentacija i fudbaleri uzdizani su do neba i zato su dobro ,,bapnuli” posle prvog neuspeha. Novinari su posebna priča jer vrlo često nisu kritičari i komentatori jedne igre nego propagandisti jednoga tima ili grupe ljudi. Tu svoju misiju oni često napuštaju, mada nemaju nikakva moralna prava da to učine. Ovaj mundijal ne bi se smeo pretvoriti u bankrot našeg sportskog novinarstva. I ovih dana se pokazalo da lestvica sportskog novinarstva nije podignuta visoko, jer novinari kao da suspenduju neka svoja osnovna načela i misiju.

Žurba masovnih medija da dopru do senzacija da bi zadovoljili potrebe onih koji stalno žive ,,otvorenih usta” i u svojevrsnoj su receptivnoj orijentaciji, očigledno ima kontraproduktivne efekte. Publika stalno traži senzacionalne, neobične i čudne vesti (,,Slon na autoputu zaustavio francusku reprezentaciju”). Na taj način njihova ,,glad” podstiče urednike i specijalizovane reportere da izmišljaju stalno nove i nove potrebe. Izuzetno i senzacionalno, lakše se prodaje od normalnog. Na taj način funkcionišu savremeni postmoderni mediji.

sociolog sporta, profesor univerziteta