Razlika koja ohrabruje

Sulejman Tihić došao je u posetu Srbiji bez ikakvih uslovljavanja. Nije se libio da kaže da Srbija i Bosna i Hercegovina treba da razvijaju „specijalne odnose”, uz ocenu da to ne bi umanjilo značaj specijalnih paralelnih veza koje Srbija ima sa Republikom Srpskom. Možda Tihić, kad ujutro pije kafu, o Srbiji intimno misli isto što misli i Haris Silajdžić, ali razlika u načinu na koji oni deluju je upravo ono što treba da čini političara.

Silajdžić, da podsetimo, želi da dođe u posetu Srbiji, ali uz uslov da tom prilikom u zatvoru poseti Iliju Jurišića, koji je prvostepeno osuđen za zločine u napadu na kolonu bivše JNA u Tuzli 1992. godine. Izvesno je da ni Tihić ne smatra Jurišića zločincem, ali činjenica da tim povodom nije postavljao nikakve uslove za posetu Srbiji pokazuje da, baveći se politikom, želi više da gleda u budućnost, a manje u prošlost.

Budućnost je, dakle, tačka na kojoj su se razumeli on i njegov domaćin, predsednik Srbije Boris Tadić, zajednički poručivši da Balkan vide kao „prostor pomirenja” koji želi da bude integrisan u Evropsku uniju. „Ubeđen sam da u EU možemo ponovo biti zajedno i razvijati prijateljske veze, ali do tada treba činiti korake u pravcu pomirenja”, rekao je Tadić. „Treba da učinimo šta je dobro za sve, SDA i ja promovišemo politiku dogovora i kompromisa, kako u BiH, tako i u regionu”, rekao je Tihić.

Evropska perspektiva, očigledno, definitivno postaje veoma bitan faktor u stabilizovanju prilika u regionu i prevazilaženju teških trauma iz nedavne prošlosti. Privlačnost te perspektive je tolika da se čak i u politički veoma komplikovanim odnosima, kakvi su odnosi između BiH i Srbije, uz dobru volju nalazi zajednički jezik.

Uprošteno rečeno, ceo trik je u tome da Tihić u Beogradu ne govori o Republici Srpskoj kao o zločinačkoj tvorevini koju odmah treba ukinuti, a da Tadić snažno podržava BiH kao suverenu državu, stavljajući do znanja da ne želi da postiče ambicije srpskog entiteta za sticanjem potpune nezavisnosti. Iz toga proizlazi da Tihić razume potrebu Srbije da štiti interese Srba u BiH, a da Tadić razume potrebu učvršćivanja osnovnih funkcija zajedničke države u BiH. Sasvim dovoljno za uspostavljanje normalne komunikacije koja je osnov za izgradnju dobrosusedskih odnosa.

Ostaje, naravno, pitanje koji će pristup odnosima sa Srbijom u Sarajevu pobediti, onaj koji promoviše Tihić, ili onaj koji zagovara Silajdžić. Izlišno je raspravljati o tome šta je bolje jer se odgovor na pitanje da li prednost treba davati uslovljavanju ili otvorenom razgovoru unapred zna.

A kako će biti u praksi, zavisi od političara i koraka koje oni budu preduzimali. Zavisi od toga da li će u komplikovanom i krajnje osetljivom spektru odnosa unutar same BiH i njenih odnosa sa susedima biti više pragmatizma ili više zapaljive političke retorike i isključivosti. A zavisi i od toga da li zemlje regiona imaju jasnu evropsku perspektivu, ili se ta perspektiva osporava.