Tri bejrutska trga

Od našeg specijalnog izveštača
Bejrut, 17. avgusta – Muhamed Aminova džamija u centru Bejruta čuva pod svodovima jednodnevnu priču o pokušaju Libana da se oslobodi sektaškog rivalstva svojih 17 različitih verskih i etničkih zajednica.

U još nedovršenoj džamiji plavičastih kubeta, četiri elegantna minareta i bogatstva po ugledu na zemlje Zaliva, biće sahranjen Rafik Hariri, bivši libanski premijer ubijen u spektakularnom atentatu februara 2005.

Džamija koju je milioner Hariri finansirao novcem zarađenim u Saudijskoj Arabiji, već tokom izgradnje postala je fokus sektaške tenzije u zemlji čiji nepisani sporazum iz daleke 1943. kaže da predsednik mora da bude katolik maronit, premijer musliman sunit a predsednik parlamenta musliman šiit.

Džamija uz crkvu

Sunitska bogomolja od poroznog kamena svetlog okera podignuta je u susedstvu maronitske katedrale svetog Žorža – što je uznemirilo antiohijskog patrijarha i sledbenike ove crkve koja je kao sekta nastala u Siriji a u 12. veku prihvatila katoličanstvo.

Kako Libanci svih veroispovesti veoma drže do sopstvenih verskih simbola, maroniti se plaše da će rastuća moć islama koju džamija predstavlja i bukvalno zaseniti hrišćansko okruženje u kojem je i katedrala svetog Elija predivnih stubova i lukova.

Strahuju da će – slično onome što sam gledao po mnogim gradovima Bliskog istoka – zvučnici iz kojih pet puta dnevno sa minareta grmi mujezinov poziv muslimanima na klanjanje nadjačati orgulje i tiho mrmljanje hrišćanskih molitvi. Boje se novih omraza u zemlji koja se nije oslobodila košmarnih sećanja na strahote građanskog rata od 1975. do 1990. godine.

Crkvene vlasti nisu krile nezadovoljstvo. "Kažemo da imaju pravo da podignu džamiju, ali čemu takva ogromna džamija uz crkvu?", pitao je maronitski biskup Biblosa Bešara Rai. "To je pitanje osetljivosti i obostranog uvažavanja."

Veličanstvena Haririjeva sahrana je začas odagnala sumorna proročanstva iz svetog Žorža. Ubijeni premijer je mogao da bude optuživan da je četiri miliona Libanaca zadužio za 40 milijardi dolara koristeći poziciju za lično bogaćenje, ali muslimani, hrišćani i Druzi zbili su se na đenazi čoveka koji je pokušavao da Liban oslobodi sirijskog uticaja i vojnika, a Bejrutu ličnim investicijama ubrzano vraćao sjaj "Pariza Bliskog istoka".

Dok se kuransko recitovanje preplitalo sa zvukom zvona sa katedrale, Liban je prisustvovao retkoj manifestaciji jedinstva koja se više ticala opšte osude najvećeg političkog ubistva od kraja građanskog rata, a manje saglasnosti sa Haririjevom politikom. Sve je kratko trajalo. Bio je to taj jedan dan.

Šetam Trgom mučenika. Ogroman plato klizi ka moru. U središtu je stari spomenik mučenicima. Izrovan je mecima rata koji bi Libanci da zaborave, ali to je teško u zemlji nasleđenih dubokih podela i linija koje se ne prelaze. Brakovi su isključivo crkveni, a unakrsni su ovde nepoželjni.

Dakle, 14. marta prošle godine na ovom trgu i Burdžu, njegovoj okolini, okupili su se maroniti, ponešto Druza i sunita. Uglavnom iz Bejruta, vesternizovani i bogati. Mladež, prva generacija koja je odrastala posle građanskog rata.

Blizu milion ljudi bilo je uvereno da Liban doživljava neku svoju novu zoru. Najavljivali su demokratsko buđenje, tražili nezavisnost i prekid upliva Damaska u libanske stvari i odlazak njihovih vojnika.

Liban je bio arapska i nada Zapada koji je Sirijce primorao na povlačenje posle 29 godina. Revolucija kedra, nazvana tako po drvetu sa libanske zastave, probudila je tradicionalno latargičnu srednju i višu klasu. Umesto da emigriraju, kao što su to činili mnogo puta ranije, odlučili su da ostanu.

Podeljena zemlja

Nešto dalje nalazi se Trg Rijad el Solh. Pamtim ga kao graničnu liniju hrišćanskih i muslimanskih kvartova iz vremena rata i leta koje sam ovde proveo tokom izraelske okupacije Libana 1982. I danas nosi ožiljke kao upozorenje sećanju.

Tu su se, šest dana pre manifestacije na Trgu mučenika, okupili oni koji su zahvaljivali Siriji. Mahom šiiti, takođe mladi, sa juga zemlje ili južnih bejrutskih predgrađa, tradicionalisti i siromašni. Vernici Hezbolaha i ideje da njihov pokret nije ništa manje autentičan od Revolucije kedra.

U vreme dok se region bavio klišeom "libanizacije Iraka", Gasan Tveini, ugledni libanski komentator i urednik prestižnog "An Nahara", upozoravao je da je veća briga opasnost od "irakizacije Libana".

Lider Hezbolaha šeik Hasan Nasralah smatra da je jedini u stanju da se suprotstavi "irakizaciji" i poveže dva trga koja na razdaljini od nekih 300 metara dele dva Libana. Drugi tako ne misle. Posle kratkotrajne zbijenosti pod izraelskim bombama, Liban se ponovo deli. Po "martovskoj liniji": na pristalice 8. marta i sledbenike 14. marta.

Prvi su, utvrdio sam obilazeći razrušeni jug Bejruta, odlučni da ako treba i ginu za Hezbolahovog lidera. Drugi, kao Fadi, divlji taksista kome sam morao da se predam u nedostatku drugih, kažu: "Dok hezbolasi ne budu uništeni nama nema mira."

Zlokobno proročanstvo koje ruši nadanja nekih političara i verskih lidera da će Liban iz poslednjeg od sedam ratova koje je imao za tri decenije izaći jači i jedinstveniji?

Opomena stiže sa novog trga u blizini. Plas de l’Etoal oivičen je novim i starim zgradama harmoničnih boja poput Muhamed Aminove džamije. Rotonda u središtu pretvorena je u izložbeni prostor: Avioni protiv dece. Potresni snimci najmlađih žrtava tek prohujalog rata. Mesto i datum pogibije.

Tri bejrutska trga. Sa jednog od zvonika spušta se zvuk londonskog Big Bena. Sa nekog od udaljenih minareta čuje se glas mujezina. U Libanu se zbog tih zvukova 25 godina ratovalo.

Zemlja je i danas podeljena. Šeik Nasralah se, pokušavajući da vojni uspeh pretoči u politički kapital, nudi da reorganizuje Liban. Ostatak Libana priželjkuje snažnu državu, ali ne onu koja bi se pretvorila u garnizon šiitske vojne discipline.

Ako pokreti 8. i 14. mart ne pronađu neku čarobnu formulu saživota, plašim se da ću kolekciji bejrutskih trgova i njihovih poruka morati da dodam još neki. Zato se nadam da ova lepa zemlja sebi više neće dopustiti da bude poligon tuđih ratova jer iz njih neće izaći kao jača država, već će moguće prestati da bude država.

Kad god su političari uvažavali činjenicu da je različitost izvor snage, a ne slabost, Liban je cvetao u svakom pogledu. Kad god su zaboravljali ovo prosto pravilo, Liban je upadao u ambis.