Klasik melanholije

Branko Kičić ga pamti još iz svojih mladih dana. Dok kao klinac ubija vreme pred kapijom kuće u Makedonskoj ulici, „registruje” jednu čudnu osobu: „Neki suvi, ružni bradonja, sa kukastim nosom, u nekoj kao vojničkoj uniformi, stalno je trčao kroz ulicu, u jednom pa u drugom pravcu. Posle sam saznao da je to reditelj koji nema vremena da hoda nego stalno trči. I nosio je uvek ispod miške veknu hleba, i čupkao je usput.”

Kao što je dugim koracima premeravao ulicu, Muci je, uveriće se njegov kasniji prijatelj, svojom merom merio ljude. Nije skrivao koga voli, a koga ne voli. Ta vrsta isključivosti Kičiću se dopadala. „Voleo je Vermera. Kao što je voleo Partizan. Nije priznavao druge klubove. I voleo je nemački fudbal.”

Mira Stupica ne misli da je Muci isključiv zato što pokazuje koga voli, koga ne voli, koga ceni, a koga ne ceni: „Njegovi odnosi sa ljudima su jasni. Sve je kod njega jasno kao dan.” Čak više nego jasno, potvrdiće Aleksandar Lukić: „Ne samo da je otvoreno pokazivao da ne uvažava ljude za koje je smatrao da ne vrede onoliko koliko oni sami misle o sebi; nije krio da nekoga ne može da smisli.” Svetozar Cvetković poznaje malo ljudi koji su, kao Muci, mogli svakome u lice da kažu sve što misle. Za Radmila Armenulića on je čovek sa viškom morala, iskren, bez dlake na jeziku. 

I kći Iva rano uočava tu crtu očeva karaktera, ali više voli mladog Mucija koji je u izražavanju naklonosti „nežniji i suptilniji”. „Razumeo je ljudske slabosti, ali ih nije lako praštao”, kaže Nebojša Bradić. – „Znao je da se posveti onima koji su ležali u postelji nemoćni,  kao i onima koji bi se zapleli u lavirint svoje sujete i mržnje. Pod jednim uslovom: ako su imali dara.”

Mucijeva slika u ramu sećanja nije ni jednostavna ni ravna. Mešaju se i sudaraju utisci, doživljaji su često protivrečni. Ni prijatelji nisu sigurni da su na dobrom tragu kada pokušavaju da izvuku obrise njegovog psihološkog portreta. Kći misli da poteškoća dolazi otuda što njen otac nije umeo da se otvori: „To jeste bio njegov problem. Kad bi hteo nešto da kaže o sebi, počinjao je da muca. Vrlo pametan čovek, elokventan, koji ume da govori o svemu i svačemu, imao je psihološki problem otvaranja. Skrivao je svoje slabosti.”

Petar Kralj ne misli da Muci nije voleo da priča o sebi zato što je bio nepoverljiv nego, verovatno, stoga što nije hteo da druge ljude opterećuje svojim intimama: „Prosto je takav bio. Sâm je hteo da se izbori sa svojom intimom. Negde u sebi je to sagorevao i vario.” Tek što bi mu se učinilo da zna puno o njemu, Nebojša Bradić bi shvatio da se vara: „Muci nije čovek koji bi se poveravao, on je taj kome su se poveravali. Imao je više lica, njegove odbrane bile su glumački vešte i rediteljski čvrste, nije ih bilo lako srušiti. Čini mi se da nije uspevao da spusti bedeme, čak i kada je hteo.”

Osetljiv, osećajan, nežan. Te reči bi se verovatno najčešće našle u Mucijevom spomenaru. „Jako osetljiv”, kaže Renata Ulmanski. – „Ali, nije davao da se to vidi. Nije dopuštao da se vide njegove emocije, njegove privatne muke. Od onih je ljudi koji vas ne puštaju potpuno do sebe. I to je osećanje nekog dostojanstva. Ja sam to poštovala.” Dušan Kovačević ga doživljava kao „izuzetno ranjivog čoveka koji se brani nekom vrstom prividne arogancije, cinizma, snage”. Dejan Čavić bi smeo da tvrdi da je Muci bio usamljen čovek, „čovek svoje kontemplacije, svoje brige i svoje usamljenosti.”

„Bio je klasičan primer melanholika”, kaže supruga Svetlana Bojković. – „Melanholici teško menjaju agregatno stanje. Govorila sam mu: ’Ti teško menjaš agregatno stanje, teško iz jednoga prelaziš u drugo.’ On, na primer, nije voleo da putuje. Imao je otpor prema putovanjima: da se prebaci iz tačke A u tačku B. A kada dođe u tačku B, ume da uživa. Toliko se ugnezdi i pripitomi na tom mestu da ga mrzi da se vraća u tačku A. Ne da ga mrzi, tuga mu je da se vraća. Melanholik je i po svojoj osetljivosti. Tugovao je za ljudima koji su mu bili prijatelji, koje je voleo.”

Prilog Dejana Mijača skici za Mucijev portret: „Pre svega, jedan ozbiljan, zamišljen i vrlo emotivan čovek. Iznad svega – suptilan. Umeo je i te kako da se postidi. To sam odmah primetio. I to mi se kod njega sviđalo. Iz toga je išla cela njegova delikatnost i elegancija. Nadvladavao je svoju stidljivost ironijom, najviše samoironijom. Umeo je neprimetno i da pati. Video sam da pati, da ga nešto pogađa, da ga nešto boli. To se videlo.” Da je umeo da se postidi, recimo kad ga hvale, primetio je i Svetozar Cvetković: „Ali, stid je obično prikrivao ironijom prema svemu što ga okružuje. Ironizira samog sebe, ponekad i druge, ali nikad sa zlonamernim podsmehom.”

Spolja, ostavljao je utisak čoveka koji ne zna šta je tuga, šta je muka, šta je patnja. Vlastimir Stojiljković bi se zakleo da ga ama baš ništa ne pogađa: „Za sve godine koliko sam ga poznavao, ja o njemu, zapravo, nisam znao ništa. Nikakve njegove tegobe nisu nikada izišle na videlo. Nikad se nije žalio. Prosto smo mislili da je čovek pelcovan od bolesti koje se zovu sujeta, lični prohtev, karijera. Nisi znao šta mu se događa.” Skrivao je, koliko god je mogao, svoje brige, svoju muku. Dejan Čavić to ovako objašnjava: „Imao je pipke prema unutra. Gutao je, ali nije mogao sve da proguta.”

„Poznavao sam ga u meri u kojoj je on to hteo”, kaže Dušan Kovačević. Kći Iva vidi u ocu čudnu kombinaciju mekane, primorske ili, bliže, bodulske, otočke prirode i tvrdog, užičkog „nasleđa”.

Skriven čovek! Prividna arogancija, cinizam, podsmeh, ironija, samoironija, to su Mucijevi, pokazaće se jaki, mehanizmi odbrane od sopstvene suptilnosti, osećajnosti, osetljivosti, ranjivosti. Ako je umeo da bude cinik, cinizam nije osnovna crta njegovog humora. Humor mu je, uveriće se Ognjenka Milićević, uvek bolećivo ljudski. „Cinik je bio prema onima koji su hteli da budu nešto više nego što jesu”, kaže Aleksandar Gruden. – „Spuštao ih je na zemlju.” Todor Lalicki podseća da cinizam zna da bude jako povredljiv ako nije vrhunski, a „Mucijev cinizam je bio vrhunski”. Britke šale gađale su obično njegove dobre prijatelje. Surovosti pak u šalama „peglao” je svojim šarmom. Dušan Radulović primećuje još nešto: „Nije podnosio ljude koji ’smaraju’. Nije trpeo nabeđene veličine. Nije trpeo prevrtače u životu.” Mnogim svojim osobinama Ljubišu Bačića podsećao je na Ribecala, germanskog brdskog duha: „Ribecal je umeo grubo da se šali sa ljudima, naročito sa onima koji su to zaslužili. Ali je činio i dobro ljudima; ako se već s nekim grubo poigrao, posle ga je bogato nagrađivao. Ribecal ima dobro srce.” „Nije bio cinik”, kaže Jovan Ćirilov. – „On je samo voleo da se s oslobađajućom lakoćom odnosi prema svemu onome čemu ljudi daju patetičan prizvuk.”

 Izgled često vara. Tako uzdržanost ljudi koji ga nisu poznavali, čak izvestan strah od njega, tumači kći za koju je otac oličenje topline, dobrote, nežnosti, osećajnosti. Dobar čovek, govorio je Danilo Stojković. Beskrajno dobroćudan, dodaće Vojislav Kostić. Kostićeva supruga Vera zvala ga je – dobrica. Veliki dobrica. Todor Lalicki ga poznaje kao čoveka mekog srca.

Oni koji su imali sreću da budu njegovi intimni prijatelji, veli Dejan Mijač, to su stvarno i bili. Ognjenka Milićević ga ubraja u odabrane, privržene i požrtvovane prijatelje. Dublje razumevanje ljudskih slabosti i razumevanje za ljudske slabosti Muci je, veruje njegova prijateljica, stekao kroz iskustvo sa suprugom Majom Čučković: „Duboko je razumevao patnju Nede Spasojević. Razumevao je šta je muči i pokušavao je da joj pomogne. Međutim, o svojim intimnim mukama nikada nije govorio. Znam da je imao trenutaka istinske patnje koju nije delio ni s kim. Nikad mi se nije tužio, a znala sam kroz šta sve prolazi. Čak ni u naznakama nije to otkrivao. Ili da bi rekao: taj i taj mi je učinio to i to. Uvrede nije uzimao za neko veliko zlo. Uvek je nalazio opravdanja: Šta se tu može, čovek tako misli, pusti ga! Imao je neku relativizirajuću energiju za odbranu od bolnih trenutaka. Umeo je mnogo da podnese. Bio je stamen.”