Lepota darivanja

Te­ško da će ape­li bo­ga­ti­ma da odvo­je ne­što ma­lo i za op­šte do­bro uro­di­ti plo­dom. Svo­ju na­bre­klu ke­su odre­ši­će, sem pod za­kon­skom pri­nu­dom, sa­mo onaj ko je vas­pi­tan ta­ko da i u obi­lju osta­ne skro­man, da uvek bu­de ose­tljiv za tu­đe po­tre­be, ne­se­bi­čan pre­ma za­jed­ni­ci. Kod gra­be­žlji­vih i ba­ha­tih, kod onih ko­ji su oti­ma­li i zgr­ta­li bez za­zo­ra, mi­mo svih pra­vi­la, ne mo­že se ra­ču­na­ti na na­knad­no mo­ral­no bu­đe­nje i so­li­dar­no po­na­ša­nje kao nje­go­vu po­sle­di­cu.

Sto­ga bi pred­stav­ni­ci dr­ža­ve po­sti­gli mno­go vi­še kad bi se okre­nu­li ne­po­sred­nom in­te­re­su „ne­pri­stoj­no bo­ga­tih” i imuć­nih po­je­di­na­ca uop­šte, i pod­sta­kli do­no­še­nje pro­pi­sa ko­ji će do­na­to­ri­ma obez­be­di­ti po­re­ske olak­ši­ce. Dok ve­li­ko­po­sed­ni­ci sa­mi ot­kri­ju le­po­tu ne­uz­vrat­nog da­ri­va­nja i do­bro­du­šnog po­kla­nja­nja svo­me ote­če­stvu, po­put ka­pe­tan-Mi­še i ple­ja­de srp­skih za­du­žbi­na­ra iz pro­šlo­sti, još mno­go će vo­de pro­te­ći Du­na­vom i Sa­vom.Na je­dan ne­što sko­ri­ji pri­mer pod­se­ti­lo je naj­no­vi­je iz­da­nje kul­tur­no-do­ku­men­tar­nog ci­klu­sa „La­be­la” (RTS) kroz ko­ji autor­ka Ma­ja Sko­vran is­traj­no i s od­lič­nim po­zna­va­njem kul­tur­nih (ne)pri­li­ka na­sto­ji da pod­se­ti i pro­sve­tli, upo­zo­ri i pod­stak­ne, po­bu­di na raz­u­me­va­nje va­žno­sti i smi­sla kul­tu­re i umet­no­sti.

Emi­si­ja po­sve­će­na Spo­men-zbir­ci Pa­vla Be­ljan­skog u No­vom Sa­du sve­do­či­la je o čo­ve­ku ve­li­ke lič­ne kul­tu­re, ta­na­nog uku­sa, is­kre­ne po­sve­će­no­sti umet­nič­kom bla­gu svog na­ci­o­na i sprem­no­sti da ga uve­ća sop­stve­nom bri­žlji­vo for­mi­ra­nom ko­lek­ci­jom. Bi­lo je re­či ne sa­mo o to­me ka­ko se uspe­šno odr­ža­va ta­ko stvo­re­na usta­no­va, ne­go, dis­kret­no, i o ne­ve­se­lom sta­nju u kom se da­nas na­la­ze po­je­di­ni le­ga­ti, pa i mu­ze­ji či­ji su sa­dr­ža­ji po­ti­snu­ti u de­poe, ne­do­pu­sti­vo du­go sklo­nje­ni od oči­ju jav­no­sti.

Mo­glo bi se to shva­ti­ti i kao upo­zo­re­nje dr­ža­vi da je du­žna da vi­še bri­ne i bo­lje se sta­ra o ono­me što su joj osta­vlja­li po­je­di­ni umet­ni­ci i nji­ho­vi na­sled­ni­ci za­rad ohra­bre­nja dru­gi­ma sprem­nim na ple­me­ni­ti čin po­kla­nja­nja. Ko mo­že, po­put po­ro­di­ce Cep­ter, sam osni­va umet­nič­ke in­sti­tu­ci­je, na­gra­de i spon­zor­stva. Ali i oni s ma­njim ula­ga­nji­ma u kul­tu­ru, po­put ot­ku­pa de­la na do­bro­tvor­nim auk­ci­ja­ma ili sti­pen­di­ja mla­đim stva­ra­o­ci­ma, za­slu­žu­ju pri­zna­nje i po­dr­šku.

Pa­vle Be­ljan­ski, di­plo­ma­ta evrop­skog for­ma­ta, do­neo je svo­joj ze­mlji da­šak evrop­skog du­ha an­ga­žu­ju­ći se i u sfe­ri kul­tu­re. Uži­va­nje u tom du­hu, u pe­tak uve­če, pri­u­štio je gle­da­o­ci­ma Stu­dio B di­rekt­nim pre­no­som ope­re „Kar­men” iz Va­len­si­je. De­lo – fran­cu­sko. Mi­lje – špan­ski. Pe­va­či­ca – le­ton­ska. Ti­tlo­vi na ekra­nu – en­gle­ski. Uje­di­nje­na Evro­pa – pro­tiv si­ro­ma­štva i iz­op­šte­no­sti! Vi­va Evro­pa 2010!