Beznadežna taksi regulacija

Stigla je vest iz Direkcije za javni prevoz da je odobren zahtev taksista o povećanjucenataksi usluga za 12 odsto. Cene taksi usluga i broj taksi udruženja u Beogradu sustrogo kontrolisani.Ipak, to nije sprečilo enormni rastcena. Računajući i najnovije poskupljenje, od juna 2003. godine do danas, cenetaksi usluga su povećane za 130 odsto.

Podaci dovoljno govore da grad nije bio uspešan u obuzdavanju cena taksi usluga.Grad ovu granu prevozareguliše preko Direkcije za javni prevoz a to je potpuno besmisleno. Niti je prevoz taksijem javniniti ga treba na taj način regulisati.

Taksi prevoz nije javnijer ga obavljaju privatna lica, koja sama finansiraju troškove pružanja uslugai primaju prihode od vožnje. S druge strane, ljudi koji se voze taksijem to rade za svoj račun i iz svojihpotreba. Tu se teško vidi ikakav javni interes. Teško je naći argumente zašto bi uopšte iko pokušavao da kontroliše cene i učini taksi prevoz dostupnijim. Vožnja taksijem nije neophodna za egzistenciju a u našim uslovima to jei luksuz. Pritom je regulacija cenataj luksuz učinila još skupljim.

Prvo što treba uraditi jesteukinuti regulaciju cene taksi usluga. U tom slučaju pojedina taksi udruženja biverovatno podiglacene svojih usluga,ali bi ih ostala udruženja koja to ne učine naterala da se vrate na prethodni nivo. Udruženja je već dosta i teško bi uspešno, kartelski, dogovaralakontrolu cena. Tada bi trebalo doneti novu odluku:ukinuti ograničenje broja taksi udruženja i dozvoliti da se taksi udruženje formira isto kao bilo koja druga firma. Takođe, moraju se pod hitno uvesti fiskalne kase. I dozvoliti rad „nezavisnih taksista” – koji ne bipripadalinijednom taksi udruženju.Fiskalne kase i ostala već uobičajena regulativa učinile bi njihov rad potpuno legalnim.

Rezultati bi bili sledeći. U početku bi u biznis ušli mnogi novi taksisti, privučeni mogućimprihodima, no kasnije bi konkurencija počistila viškove.Mnogo važnijeod ukupnog pada cena jeste to što bidošlo do razlike u nivouusluga. Cena za vožnju najskupljim „audijem” nebi bila ista kao vožnja „stojadinom” kome ne mogu ni prozori da se otvore. Tako bi se stvorili usloviza različite tipove potrošača. Jer dokle god postoji tražnja za specifičnom taksi uslugom postoji i prostor da neki novi, mali preduzetnik uleti i popuni tržišnu nišu. Svi potrošači bi bili na dobitku.

Sada je, međutim, potpuno jasnokome je u interesu da grad reguliše taksi usluge – taksistima i taksi udruženjima. Kad već nisu sposobni sami sebe da kontrolišu u držanju visokih cena, ograničavanju ulaska novih udruženja i kontroli „divljih taksista”, lepo je imati „tatu” koji o tome brine i sve drži u redu. Tako ćemo svi mi i dalje plaćati skupe i loše taksi usluge.

student ekonomije