Državo, pomaži

Nedavno smo čuli da neki za izlazak iz krize u Srbiji nude ni manje ni više nego 40 scenarija. Velikih ekonomskih i makroekonomskih teorija ima manje od prstiju dve ruke, a u jednom užem smislu samo tri – kejnzijanska, monetaristička i novoklasičarska. Prva primat daje proizvodnji, zapošljavanju, investicijama, jednom rečju realnom sektoru; druga monetarnom sektoru, stabilnosti cena, niskoj inflaciji i stabilnom deviznom kursu; treća ukazuje na značaj racionalnih očekivanja, važnost reputacije i kredibiliteta svih makroekonomskih igrača, ustanovljavanje poverenja i važnost institucija.

Zaista je neverovatno kako smo od vremena Velike ekonomske krize 2008, u prvi mah ocenjene kao finansijske, prolazne i kratkotrajne, neosetno od strane istih onih tumača koji tranziciju u Srbiji od početka devedesetih tumače isključivo u svetlu monetarizima, prešli na kejnzijanski scenario i sadašnje naglašavanje značaja masovne tražnje građana, zapošljavanja, oživljavanja proizvodnje, investiranja.

Kao da je sada na sceni opštenarodni pokret „Državo pomaži”: to kažu novokomponovani tajkuni, kapitalisti svih veličina koji nemirno spavaju jer su preinvestirali kapital i uduvali suviše vazduha u nekad omiljene finansijske mehurove; to rade i neki sindikalni lideri koji noću sklapaju paktove sa poslodavcima iako o tome ne pitaju milionsko sindikalno članstvo; to predlažu državni funkcioneri koji, pred lobističkim pritiscima, zadužuju poreske obveznike predlažući subvencionisanje, poreske olakšice privatnosopstveničkim preduzetnicima koji su imovinu stekli ne pre nekoliko vekova nego koliko juče na različite načine.

„Nisu se ljutili kada su trpali pare u džepove, sada neka pogledaju u džep i izvade pare”; ovo nije izjavio neki levičarski demonstrant, nego glavni urednik londonskog „Ekonomista”.

I tako dolazimo do treće teorije u koju treba verovati – institucije, vladavina prava, reputacija, kredibilitet, u makroekonomskoj igri koja se ponavlja, i čiji igrači jedni drugima treba da veruju, a ne da institucije pretvaraju u svoje igračke.

Tada će igra biti jasna i po pravilima: sindikati će predstavljati rad i braniti njegove interese, asocijacije poslodavaca braniće preduzetnike i poslodavce, a država će obezbeđivati stabilnost ekonomskog, pravnog i političkog poretka. Nema osiguranog ekonomskog napretka, ne postoji jedan faktor ekonomskog napredovanja, mogući su usponi i padovi, različiti ekonomski i politički ishodi, dokazuje jedan od vodećih makroekonomista današnjice Daron Ačemoglu.

Kako to da u privatno preduzetničkoj privredi koja počiva na privatnoj svojini opšti slogan bude „Državo pomaži”: tržište kao i politički proces ne podrazumeva osigurani ishod, mogući su profiti i gubici, kao i političke pobede i porazi. Stečaj i bankrot su nešto što je sastavni deo ekonomskog života, to znaju i lideri slobodno konkurentskog modela koji su izgleda privatizaciju doživljavali kao jednosmernu ulicu osiguranog uspeha. Tražili su da se država povlači iz javnog sektora, da sužava svoju regulatornu ulogu, pa bi im i sada trebalo udovoljiti i prepustiti ih tržišnim snagama. Ne može se igrati sa dva špila karata – tržište za sopstvene dobitke, a državna intervencija za gubitke.

Ako dvema državama preti bankrot, kako institucionalno od toga obezbediti privatne kapitaliste i to na račun poreskih obveznika. Ako je drugačije, zašto međunarodni dobrotvori i filantropi svih vrsta Grčku, a sutra Portugaliju i ko zna još koju državu, ne poštede potresa i daju dovoljno desetina milijardi evra na poklon.

Stvari stoje drugačije ako u razmišljanje uključimo providnu lobističku ekonomsku retoriku hokus-pokus ekonomije, medijske i svakojake druge propagande da se subvencionišu oni proizvodi i usluge čiji su ponuđači uvoznici, oni koji su u problemima.

Ako je bivši guverner američkog svemoćnog FEDA Alan Grinspan izjavio da je imao grešku u suvom ekonomskom mišljenju, ne bi kapa spala ni nekima ovde kada bi to priznali umesto da presvlače svoje ekonomsko odelo.

Velike zapadne ekonomije preuzele su u državni portfelj posrnule banke, pa predlažem da umesto da nemirno spavaju i traže pomoć države naši domaći herojski preduzetnici liše sebe brige i vrate fabrike, zemlju i sve ono što im čini glavobolju, umesto da preko države u dugove uvaljuju poreske obveznike.

profesor Ekonomskogfakulteta BU