Kad se pamet pomuti

Vest da je poznati nemački pisac Ginter Gras priznao da je bio "esesovac" brzinom munje obišla je Zemljinu kuglu, uglavnom šokirala svetsku javnost i malo koga ostavila ravnodušnim. Nobelovcu Ginteru Grasu, nekadašnjoj "savesti posleratne Nemačke", probudila se sopstvena savest i surovu istinu je, kako je rekao, morao da iznese na videlo.

Malo je neopredeljenih kada je "slučaj Gras" u pitanju. S jedne strane, većina je zgranuta činjenicom da je nekadašnji moralizator i otac-kritičar nacije, zapravo, davao legitimitet onome što je celog života najoštrije osuđivao. Na drugoj strani stoje oni koji su još u stanju da razdvoje pisca od privatnog "čoveka", ne zanimajući se ni za kakva politička piščeva uverenja već uživajući u literaturi kao takvoj. Oni poručuju: "Ne čitam ’pisca’, čitam delo!".

U istoriji književnosti mnogobrojni su primeri istaknutih književnika koji su podržavali ili osporavali državno uređenje u kojem u živeli. Pojedini pisci, učesnici u najgoroj nacističkoj ideologiji, posthumno su pravdani jer su navodno bili duševno oboleli, mentalno oslabljeni i odjednom postali nesposobni za razumno prosuđivanje. Pamet se pomutila a savest, volšebno, probudila...

Iako gotovo da nema pisca koji nije bio određen prema sistemu u kojem je živeo (pa makar prema njemu bio i ravnodušan), podstaknuti pričom o Ginteru Grasu, potražili smo ovom prilikom građu koja svedoči o pojedinim, najpoznatijim primerima političkih uverenja poznatih pisaca.

Norveški pisac Knut Hamsun (1859–1952) podržavao je Nemačku za vreme Prvog i Drugog svetskog rata istom snagom kojom je oponirao britanskom imperijalizmu i sovjetskoj uniji. Uprkos ogromnoj popularnosti u Norveškoj i celom svetu, njegova reputacija vremenom je opadala zbog podrške nacistima i vladi Vidkuna Kvislinga. Posle smrti Adolfa Hitlera, Hamsun je pisao komemorativne tekstove u vodećem norveškom listu "Afterposten", opisujući najpoznatijeg zločinca kao "borca za čovečanstvo". Od aprila 1940. do maja 1945. Hamsun je objavljivao članke podrške okupatorskim silama i Kvislingovoj partiji. Njegove simpatije su tim pre bile problematične jer su dolazile iz zemlje koja je bila pod okupacijom. Emigrirao je u dva maha u SAD i skoro isključivo negativne utiske objavio u knjizi "Duhovni život moderne Amerike".

U svojoj poslednjoj knjizi "Po stazama zaraslim u travu" pokušao je da pravda svoje držanje za vreme okupacije. Posle rata, nekoliko meseci je proveo u psihijatrijskoj bolnici a lekari su ustanovili da ima "permanentno smanjenje mentalnih sposobnosti". I sa tih stanovišta optužbe su opadale.

Nije teško razumeti zašto je ovaj germanofil bio najveća glavobolja za norveške građane. Posle Ibzena, uveo je Norvešku na velika vrata svetske književnosti, i odjednom se pojavila nerešiva dilema kako dojučerašnji ponos nacije spasavati od sramote i veleizdaje. Autoriteti su se složili da je bolest uzela maha i da zbog toga ne treba tražiti odgovornost za njegove postupke...

Luj Ferdinand Selin (1894–1961), francuski pisac i lekar, značajan je u književnosti jer je raskinuo sa dotadašnjom literarnom tradicijom i unosio u književnost rečnik slenga i žargonski govor, bio je ekstremni antisemita pre, i za vreme Drugog svetskog rata. Kontroverzna ličnost francuske kulture i autor "Putovanja nakraj noći", u javnosti je bio identifikovan sa naci-okupacijom. Iako se bekstvom iz Nemačke sa kolaboracionističkom vladom maršala Petena iz Višija oslobodio javne osude, u Francuskoj je osuđen, potom amnestiran, i vraća joj se 1951.

Kako su se ovi antisemitski momenti reflektovali na percepciju Selinovih dela? Značaj i inovativnost francuskog kontroverza nije mogla da zaslepi čitaoce i spere ljagu sa obraza umrljanog antisemitskim simpatijama. Pa ipak, iako su pesimizam, anksioznost i inercija provejavali kroz njegovo delo, proza nazivana naracijom izdaje i istraživanja, kritika (za čoveka koji je rekao da su mu jedinu toplinu u životu pružile dve ljubavi: njegova žena i mačka) beleži da je njegova snaga bila u sposobnosti da diskredituje svet, a da pri tome ne izgubi osećaj za humanost! Nije nezanimljiva teza.

Pisac Tomas Man pripadao je umerenoj levici i vodio ogorčenu borbu protiv nacizma, zalažući se za sporazum sa SSSR. Emigrirao je u Švajcarsku. Tomas i njegov stariji brat Hajnrih Man bili su istaknuti novelisti u Nemačkoj pre Prvog svetskog rata. Iako su imali mnogo toga zajedničkog, filozofski i politički su se potpuno razilazili u svojoj viziji Nemačke za vreme Prvog svetskog rata. Tomas je bio konzervativni nacionalista, Hajnrih otvoreni kritičar nemačkog romantičarskog nacionalizma. Rat je potpirio bratsko rivalstvo i kulminirao njihovim gorkim i zajedljivim pismima, raskrinkavajući Nemačku toga doba i iznoseći bezbroj fascinantnih detalja iz njihovog privatnog i književnog života.

Tomas je izrastao u internacionalnu zvezdu kosmopolitskog duha, za razliku od brata koji je padao u zaborav. Pisma dva brata jasno su osvetlila gde su granice njihovog oprečnog mišljenja i šta uopšte znače granice. Potcrtan odnos bratske ljubavi i mržnje određuje ovu prepisku, i pisma braće Man ubrzo postaju nezaobilazni čitalački standard, i izuzetno važan dokument nemačke kulture i politike 20. veka.

Američki pisac i kritičar Ezra Paund bio je uvereni fašista, oduševljeni podržavalac Musolinija i zakleti pristalica antisemitizma. Italijani su pokušali da iskoriste Paundove američke kontakte, pa je u Americi na italijanskom radiju govorio o značajnim pitanjima kulture, dotičući povremeno i političke teme. Imao je značajnu ulogu u kulturnim i propagandnim aktivnostima u novoformiranoj Musolinijevoj "državi". Bio je optužen za veleizdaju, ali je izbegao i suđenje i svaku vrstu odgovornosti zbog duševne obolelosti. Amnezija je učinila svoje…

(Sutra: Zarobljeni um)