Fudbalizacija života

I naj­bla­že­ni­ji sno­vi mo­gu da se ostva­re na ko­šma­ran na­čin. Ob­i­sti­nio nam se san da bu­de­mo u „vi­so­kom dru­štvu”, sa Ita­li­jom i Fran­cu­skom kao šam­pi­o­nom i vi­ce­šam­pi­o­nom fud­bal­skog sve­ta, ali ta­ko što smo, kao i oni, eli­mi­ni­sa­ni već u pr­voj run­di mun­di­ja­la. Eto ta­ko – u po­zna­tom sti­lu – na­o­pa­ko…

Opet sam se, tim po­vo­dom, pri­se­tio iz­re­ke Vi­la Du­ran­ta ko­ji je u fi­lo­zof­skom de­lu „Um ca­ru­je” za­be­le­žio da „ni­šta ne de­lu­je vas­pit­ni­je ne­go kad se čo­vek iz­ne­na­da za­ču­di”. To nam se upra­vo do­go­di­lo: iz­ne­na­da nas je za­ču­di­lo što se i kad nas je sud­bi­na spo­ji­la sa eli­tom is­po­sta­vi­lo da smo i da­lje me­đu gu­bit­ni­ci­ma. Šta će, pri tom, de­lo­va­ti vas­pit­no? Mo­žda po­u­ka: da je za uspeh po­treb­no na te­re­nu do­ka­za­ti da su mno­gi od te­be sla­bi­ji (Ga­na, Austra­li­ja), a ne da po­be­dom nad jed­nim ja­čim (Ne­mač­ka) od se­be, umi­sliš da ti osta­li (me­đu ko­ji­ma i „slo­bod­no su­dij­sko uve­re­nje”) ni­su do­ra­sli.

Na mun­di­ja­lu smo, ujed­no, br­že ne­go u stvar­no­sti po­sta­li deo EU. Uklo­pi­li smo se u njen neo­če­ki­va­no loš bi­lans nad­me­ta­nja po gru­pa­ma.

Pre­po­li­ti­zo­va­no? Mo­žda. Ali, ko­men­ta­tor to­rin­ske „Stam­pe”, či­ji je vla­snik bli­ski nam „Fi­jat”, kon­sta­tu­je: „Fud­bal po­vre­me­no od­ra­ža­va re­al­nost; evrop­ski ti­mo­vi de­lo­va­li su upla­še­no, kon­fu­zno i neo­d­luč­no baš kao vla­de nji­ho­vih ze­ma­lja.”

Ta­ko da je, do­da­je, „ospo­re­na do­mi­na­ci­ja Sta­rog kon­ti­nen­ta”. Slič­no kao po­o­dav­no u dru­gim obla­sti­ma, s tim što na mun­di­ja­lu još stva­ri mo­gu da se „pod­vrg­nu tra­di­ci­o­nal­nom re­du”…

U tom po­ret­ku je na star­tu pro­spe­ri­ra­la „pre­ko svih oče­ki­va­nja” Ju­žna Ame­ri­ka, iz­jed­na­če­na sa Evro­pom po bro­ju šam­pi­on­skih ti­tu­la (9:9). Pri tom se, još jed­nom, is­po­sta­vi­la ak­tu­el­na ve­za iz­me­đu fud­bal­skog i op­šteg sta­nja: lon­don­ski „Faj­nen­šel tajms” je po­čet­kom ovom me­se­ca ob­ja­vio ko­men­tar u ko­me is­ti­če, kao i biv­ši uru­gvaj­ski pred­sed­nik Hu­lio Ma­ri­ja San­gi­ne­ti u ma­drid­skom „Pa­i­su”, da je Ju­žna Ame­ri­ka pri­lič­no do­bro pro­šla u te­ku­ćim glo­bal­nim fi­nan­sij­skim tum­ba­nji­ma. Do­brim de­lom za­hva­lju­ju­ći uva­ža­va­nju po­u­ka iz ne­da­ća ko­je su joj svo­je­vre­me­no do­ne­le ne­za­hval­nu ti­tu­lu „kon­ti­nen­ta ne­pre­sta­ne kri­ze”.

Ve­za iz­me­đu no­žnog upra­vlja­nja lop­tom i ru­ko­vo­đe­nja dru­štvi­ma ne va­ži svu­da. SAD, na pri­mer, ne­ma­ju ve­će uspe­he u fud­ba­lu, ali su je­di­na su­per­si­la. Ki­na i In­di­ja ubr­za­no na­pre­du­ju na svet­skim eko­nom­skim, ali ne i na no­go­met­nim ta­be­la­ma. Ru­si­ji vi­še uspe­va da po­vra­ti iz­gu­blje­ni rej­ting na ra­znim li­sta­ma ne­go na fud­bal­skim.

Ipak, sa­da su SAD na mun­di­ja­lu bi­le uspe­šni­je čak i od En­gle­ske, a Azi­ja­ti (Ja­pan­ci i Ju­žno­ko­rej­ci) i od mno­gih dru­gih (Dan­ska, Sr­bi­ja, Slo­ve­ni­ja, Grč­ka) evrop­skih tak­ma­ca, uz već po­me­nu­te „sen­za­ci­o­nal­ne kra­ho­ve”.

Afri­ka je star­to­va­la znat­no sla­bi­je od am­bi­ci­ja ko­je je is­ka­zi­va­la po­vo­dom pr­vog mun­di­ja­la na nje­nom tlu. Čast joj bra­ni Ga­na, za­hva­lju­ju­ći po­be­di, sa srp­skim se­lek­to­rom, nad Sr­bi­jom, što je naš naj­ve­ći ko­lek­tiv­ni ne­u­speh i in­di­vi­du­al­ni uspeh. U po­sred­nom skla­du sa ov­da­šnjim kre­ta­nji­ma, dru­ge vr­ste, ko­ja znat­no vi­še vaj­de do­no­se „ugra­đe­nim” po­je­din­ci­ma ne­go ne­do­volj­no iz­gra­đe­nom dru­štvu.

U ne­do­stat­ku dru­gih opi­plji­vi­jih re­zul­ta­ta „uni­ver­zal­ne tran­zi­ci­je” ka iz­la­sku iz kri­ze, li­de­ri se pri­kla­nja­ju „naj­va­žni­joj spo­red­noj stva­ri na sve­tu” kao no­voj sve­ti­nji. Fran­cu­ski pred­sed­nik Ni­ko­la Sar­ko­zi je ne­u­speh re­pre­zen­ta­ci­je uz­di­gao na ni­vo „pri­o­ri­te­ta za po­vra­tak na­ci­o­nal­nog auto­ri­te­ta”, što je član vla­da­ju­će par­ti­je ob­ja­snio kao fe­no­men: „Ni­je nor­mal­no da se šef dr­ža­ve bri­ne o fud­ba­lu, ali ni sa­da­šnja si­tu­a­ci­ja ni­je nor­mal­na, a fud­bal je deo imi­dža na­še ze­mlje, za či­je je po­pra­vlja­nje za­du­žen pred­sed­nik.”

A Ba­rak Oba­ma je, pre­ma iz­ve­šta­ju „Va­šing­ton po­sta”, na­šao vre­me­na da usred sme­ne ope­ra­tiv­nog vođ­stva rat­nih ope­ra­ci­ja u Av­ga­ni­sta­nu če­sti­ta pro­do­ru ze­mlja­ka u vi­še sfe­re spor­ta, ko­ji prak­ti­ku­je nje­go­va kćer­ka Ma­li­ja. Iz­ve­šta­va se i da sud­bi­na ne­mač­ke vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je za­vi­si od (ne)uspe­ha re­pre­zen­ta­ci­je.

Ni­su, na­rav­no, svi pa­ra­dok­si is­tro­še­ni na neo­bič­nim, iako du­go ga­je­nim, spo­je­vi­ma fud­ba­la i po­li­ti­ke. Ta dva sek­to­ra spo­je­na su ve­li­kim in­te­re­si­ma u po­je­di­nač­nim fi­nan­si­ja­ma i op­štem imi­džu, kao i obr­nu­to. Ali slič­na „kop­ča” po­sto­ji i na dru­gim po­lji­ma.

Na pri­mer: na ber­za­ma, gde je pre­ve­li­ka „igra” tu­đim nov­cem i sop­stve­nim uobra­zi­lja­ma do­ve­la do sa­da­šnje op­šte kri­ze. Pa i do me­dij­ske kri­ze.

No­vi­na­ri ko­pi­ra­ju reč­nik po­li­ti­ča­ra i ta­ko se otu­đu­ju od svo­je pu­bli­ke, ko­ja pre­po­zna­ju­ći u me­dij­skim iz­ve­šta­ji­ma re­pli­ku zva­nič­ne ne­u­be­dlji­ve re­to­ri­ke pred­nost sve vi­še da­je svom ne­po­sred­nom, ta­ko­đe ne­po­u­zda­nom, ko­mu­ni­ci­ra­nju, upo­zo­ra­va ko­men­ta­tor en­gle­skog „In­di­pen­den­ta”.

Is­pa­da da nas naj­vi­še oku­plja ono što će nas naj­vi­še raz­dvo­ji­ti. Jer, dok se svi na­da­mo po­be­da­ma, za­ne­ma­ru­je­mo dru­gu stra­nu me­da­lje: da će ve­ći­na, ko­joj lo­gič­ki i po­li­tič­ki te­ži­mo, bi­ti sport­ski po­ra­že­na. A što bi, ta­ko­đe, mo­glo da zna­či da i po­ra­zi do­pri­no­se ši­rem po­ve­zi­va­nju.