GARGANTUA I PANTAGRUEL

Bol u duši, to je najkurentnija roba srpskog političkog kvantaša. To osećanje i te kako može biti proizvedeno novinskim tekstom, i naplaćeno drakonskim sudijskim rutinerstvom. Reformisano srpsko sudstvo vratilo nas je u doba muljevite ezopovštine i opasne „puzajuće“ cenzure.

To bi mogao da bude sažetak izlaganja na „okruglom stolu“ NUNS-a prošlog četvrtka, gde je sačinjen aktuelni dosije o medijima i državi. Povod je komičan samo na prvi pogled, a u stvari je dramatičan. Novinar i urednik „Čačanskih novina”, Stojan Marković napisao je humoresku pod naslovom „Posustali mandarin“.

Časni sudija je odmah prepoznao ko bi to u Čačku i okolini mogao da bude mandarin, pa još u opadanju snage. U satiričnom tekstu metaforični istočnjački moćnik rabi i vijagru, koja valjda negira svaku političku omnipotenciju.

Osnovni sud je ocenio da mandarinstvo, vijagra, razne stilske figure i parabola o nemoći mogu izazvati duševni bol kod mandarina koji nije mogao da se ne prepozna. Pa je odrezao kaznu, koja sa sudskim troškovima i zateznom kamatom iznosi preko 200.000 dinara. Mada je mandarin zacepio na skoro dva miliona.

Sve to je potvrdio i Apelacioni sud u Kragujevcu. Tako je Marković nagraisao gore od Domanovića. Kad je objavio priču „Vođa“, Radoje je slobodno pio vino iz bokalčeta u kafani koja se i tada zvala „Tri šešira“. Satira i u doba Obrenovića a i posle prevrata beše slobodna. A i štampa. Ko ne veruje neka lista stare novine, ili gleda Nušićeve predstave. Neki pesnici jesu dopali tamnice, ali ih je ondašnja demokratska javnost brzo vadila odatle.

Kazne nisu plaćali, jer nisu imali odakle. Radoje je svoje kafanske račune namirivao na recku, ili šalama na račun vlasti. Ako bi se kelner zasmejao – bilo je plaćeno.

Danas više ništa nije smešno. Ocena o „puzajućoj cenzuri“ je proizvod moderne srpske duhovne depresije. Novi zakon o informisanju se ne primenjuje, jer i nije primenljiv. Ali se zato Staljin u novinarske glave usađuje drakonskim presudama u unosnom parničenju. Sudska vlast je omiljeno čedo koalicionog režima. Nebojša Popov je na okruglom stolu njenu ulogu definisao ovako: „Upravo ona institucija (pravosuđe) koja postoji da bi štitila ljudska prava, ovde se etablira kao činilac njihovog ograničavanja!“

To se čini donekle delikatno, ali uglavnom uz pomoć fenomena koji se može odrediti kao „podlost institucija“. Deklarativno, svi smo za slobodu mišljenja i evropske standarde, praktično, vraćamo se u doba posebnog oblika cenzure, zamalo pa u blaži oblik Vučićeve inkvizicije.

Učesnici rasprave misle da su izvori takvih nevolja u domenu ljudskih sloboda višestruki. Pre svega, u samoj vladajućoj ideologiji, gde se svaka javna sumnja može otkloniti ubedljivim sredstvima. Pošto gola represija više ne može da prođe, država poseže za finansijskim devastiranjem izvora slobodne, drugačije misli. Ako novinar, dok piše, stalno ima u glavi mogući tok sudskog procesa protiv sebe, umesto teksta nastaće apologetska splačina.

To je novi vrednosni sistem, gde su se etablirali neki novinari, ali i neki mediji. Iz tog ambijenta se kreira ravnodušnost prema ugrožavanju osnovnih sloboda, koje bez slobode misli i nema.

Ali, Srbija je još daleko od nezavisnog sudstva. Čini se da vlast takvu pogodnost i ne želi. Zbog toga presude Željku Bodrožiću, Milošu Vasiću, Stojanu Markoviću i mnogima, nisu proizvod sudske traljavosti ili neukosti, nego deo sistema. Ono jest, neke nove sudije nemaju pojma o novinama, a sude novinarima. Ne znaju šta je javni stav, šta informacija, šta uvreda, kleveta i atak na čast i ugled.

Nekadašnji ugledni sudija mi je rekao da zna za sudije koji ne čitaju ništa osim paragrafa. Mnogi, koje je odabrala Nata Mesarović, učeni su, na Pravnom, nadripatriotskoj ideologiji, iz koje proizilazi strašljiva apologija prema svim udbaškim fizionomijama i istoriji tajnih službi. A takvi traže zaštitu zakona od novinara koji pišu o vremenima kad isti mračnjaci nisu poštovali ničije zakone.

Jedan tek izabrani sudija kaže da će ih „pojesti norme“, da oni više ne sude nego rešavaju predmete. Čovek – to je predmet, šta više od toga hoće? Što više – to bolje. Umesto sudija dobijamo normirce na traci, pored kojih su kadije ravnodušni prema svima osim u odnosu na strah od mogućnosti da ne budu ponovo izabrani.

Tako smo konačno zabasali u prećutni autoritarizam, gde se apologija obezbeđuje delotvornim prećutkivanjem. Novinari će sve više biti stimulisani da čuvaju svoj opstanak zabašurivanjem najboljih tema. Inače će ih sačekati bolesne duše obeščašćenih, koji ne tuže zbog toga, nego uglavnom zbog lakomosti. Moderni srpski parničari tačno znaju šta se iz čega može dobiti. U tome su im sudovi pouzdani saveznici, mereći bol, čast i ugled na zarđalom kantaru, zaostalom još iz doba Servantesa i Rablea.