Muke sa strategijom

Šta sa novcem od privatizacije? Da li je "Paket plus" partijska ili državna inicijativa? Da li je za Srbiju najbolje da postane nova Irska, kako misli jedno ministarstvo, ili je možda bolje da postane novi Singapur ili Tajvan, kako misle u susednom ministarstvu?

Irski model zasniva se na slobodnoj trgovini i niskim porezima, što čini osnovu privlačenja kapitala na "irski način". Irska je deo engleskog govornog područja pa je zbog jezika i relativne blizine Amerike atraktivna anglosaksonskim kompanijama. Svega četiri miliona stanovnika oslanja se na moćnu dijasporu od preko 60 miliona ljudi. Konačno, Irski "bum" je počeo tek njenim ulaskom u Evropsku zajednicu 1973.  godine.

Modeli u jugoistočnoj Aziji, međusobno slični, zasnivaju se na privrednom rastu kroz industrijalizaciju i izvoz. Strategija se oslanja na marljivost građana, malu ličnu potrošnju i visoku stopu štednje, kao i na inherentnu sklonost konsenzusu kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Rast se najčešće podupire potcenjivanjem vrednosti lokalne valute, zaštitom domaće industrije koliko god se može i odličnim obrazovnim sistemom. Ovom modelu pomaže i kada su režimi autoritarni, bar u prvim fazama razvoja.

U aktuelnim srpskim raspravama o strateškim pitanjima ima, nazovimo to tako, mnogo spontanosti. Strategija i spontanost ne idu baš ruku pod ruku. Srbija se muči sa strategijom razvoja – najviše zato što je nema.

Koalicione vlade u tranzicionim državama, i ne samo u njima, najčešće liče na interesna udruženja stranaka. To je loš ambijent za formulisanje dugoročne politike, pogotovo strategije razvoja, pogotovo u krizi koja se eufemistički naziva tranzicija. Od koga učiti i šta Srbija može da nauči iz tuđih iskustava?

Najuspešniji modeli razvoja bez premca su u jugoistočnoj Aziji. Već pomenuti  modeli samo su primena japanskog iskustva i strategije razvoja u čijem je formulisanju presudnu ulogu imalo Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (skraćeno prema engleskom nazivu – MITI). Ovo "super" ministarstvo je formirano 1949. i trajalo je do 2001. godine, kada je reorganizovano u Ministarstvo ekonomije, trgovine i industrije.

Svoj zvezdani period MITI je imao od pedesetih pa do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka. U periodu od nekih dvadeset pet godina, društveni proizvod Japana je rastao po fantastičnoj stopi od preko osam odsto  godišnje. Kasnije, kako je  japanska ekonomija ulazila u zrelu fazu razvoja i zahtevala sve manje aktivnog vođenja, uloga MITI-ja je opadala.  Međutim, doktrina privrednog razvoja, koncept dugoročnosti, kao i tehnike u procesu planiranja koje je MITI razvio, primenjuju se u Japanu i danas.

Neki kritičari smatraju da je uloga MITI-ja u razvoju Japana precenjena i mitologizovana. Sve i da je tako, nesporno je da se japanska privreda razvijala pod snažnim uticajem i vođstvom ovog ministarstva, kao i da je preslikani japanski model bio ključni faktor jačanja jugoistočne Azije.

Iako je socijalni, psihološki i politički ambijent Srbije drastično drugačiji od onoga u jugoistočnoj Aziji, imalo bi se šta naučiti od Japanaca i MITI-ja. Ovde nije reč o samoj strategiji razvoja, već o načinu na koji se do strategije stiže.

Privredni razvoj nije spontani proces i tržište samo od sebe neće rešiti ništa. Razvoj se planira i mora postojati jasno definisan centar i institucija koja to radi. Najlogičnije je da se ta uloga dodeli jednom, ali samo jednom, vladinom ministarstvu. Usput, to nikada nije ministarstvo finansija koje je pretrpano velikim brigama druge vrste.

Posao strateškog planiranja jeste spor i mukotrpan i ne trpi prečice. Tehnike planiranja i vrednovanja razvojnih alternativa moraju se strpljivo razvijati. Proces zahteva sistematske konsultacije i kulturu dijaloga. To podrazumeva tegobno usaglašavanje  suprotstavljenih interesa različitih regiona, privrede i neprivrede, poslodavaca i radnika, uvoznika i izvoznika, industrije i agrara itd.

Kada je o tehnici reč, najbolje je i najbrže osloniti se na postojeća iskustva i praksu jugoistočne Azije. Potom u hodu, bolje sporije nego brže, prilagođavati model srpskim potrebama, bez previše insistiranja na domaćim specifičnostima.

Važno je smanjiti broj postojećih ministarstava na najmanju moguću meru. Kada je ministarstava manje, broj konfliktnih tačaka se smanjuje i politika se lakše usaglašava. Japan, na primer, ima deset ministarstava, a Srbija sedamnaest.

Racionalnija organizacija i struktura ministarstava neće rešiti probleme nedostatka ideja, nekompetentnosti, bahatosti, ili prenaglašenih ega. Dobrom strukturom i jasnom raspodelom kompetencija, međutim, smanjuje se broj problema i stvara bolji okvir za funkcionisanje države i privredni razvoj.  U takvom ambijentu, uz jasnu strategiju, "kadrovi koji rešavaju sve", mogu ponešto i da reše.

Finansijski konsultant i publicista