Hlorna izmaglica u čaši

Analize Ujedinjenih nacije pokazuju da će već krajem sledeće godine nestašicom vode biti pogođene tri milijardi ljudi u 48 zemalja, a dva od tri stanovnika Zemljine kugle će biti žedna do 2025. godine. Osim što je vode sve manje, ona je sve lošijeg kvaliteta, upozorio je Svetski fond za zaštitu prirode u izveštaju pred Svetsku nedelju vode koja se obeležava od 20. do 26. avgusta.

Prema rečima Bože Mihailovića, profesora Megatrend univerziteta, koji je sačinio studiju o resursima vode u našoj državi, veći deo Srbije ima hidrogeološke resurse koji po sadašnjoj potrošnji po glavi stanovnika mogu da zadovolje potrebe u pitkoj vodi za nekoliko decenija unapred.

U Beogradu voda iz slavine dobra

Kako ukazuje, međutim, voda je sve lošijeg kvaliteta, sa hlornom izmaglicom u čaši, sa prisustvom fenola (u Kraljevu), arsena (u Zrenjaninu), amonijaka (u Novoj Varoši)..., što potvrđuju i podaci studije "Snabdevanje vodom za piće stanovništva Srbije" koju je pre nekoliko godina uradio Institut za zaštitu zdravlja Srbije. U ovoj studiji se navodi da je svaki treći vodovod u Srbiji rizičan zbog mikrobiološke neispravnosti, a svaki četvrti zbog fizičko-hemijske neispravnosti, dok je svaki peti rizičan zbog kombinovanog delovanja oba faktora.

I dok su građani u Zrenjaninu odavno zaboravili šta znači piti vodu iz slavine, stručnjaci beogradskog Zavoda za zaštitu zdravlja vodu u prestonici ocenjuju besprekornom i sasvim bezbednom za korišćenje.

– Prema podacima Instituta "Batut", zbog povećane koncentracije arsena građani Srednjobanatskog okruga već nekoliko godina vodu iz nekih centralnih, ali i lokalnih vodovodnih sistema ne koriste za piće. Istina je da, prema podacima koje ovaj institut često objavljuje u javnosti, veći broj kontrolisanih vodovodnih sistema pripada grupama fizičko-hemijskih ili mikrobiološki neispravnih vodovoda, ali takođe treba naglasiti da veliki procenat neispravnosti čine parametri koji sa zdravstvenog aspekta nemaju veći značaj, kao na primer gvožđe, mangan, neke nepatogene bakterije – kaže saradnik Instituta za javno zdravlje Srbije dr Snežana Dejanović.

Ona dodaje da voda za piće iz kontrolisanih vodovodnih sistema u Srbiji nije istog kvaliteta. U nekim delovima naše zemlje ona u potpunosti ispunjava domaće i međunarodne standarde, dok u nekim delovima, da bi se upotrebljavala kao voda za piće, zahteva visok stepen prerade.

Nema hidričnih epidemija

Kako objašnjava, kvalitet vode zavisi od porekla i načina njenog prečišćavanja. Najčešći razlog lošeg kvaliteta vode je neusaglašenost između prirodnog hemijskog sastava vode i načina njenog tretmana, kao na primer u Vojvodini i nekim mestima u centralnoj Srbiji. Uzroci fizičko-hemijske neispravnosti su najčešće parametri čije je prisustvo u vodi za piće uslovljeno njenim poreklom, na primer povišene koncentracije amonijaka, gvožđa, mangana. Uzročnici bakteriološke neispravnosti su u više od 70 odsto slučajeva aerobno-mezofilne bakterije koje sa zdravstvenog aspekta nemaju veći značaj. Zbog toga, u proteklih nekoliko godina nije zabeležena pojava takozvanih hidričnih epidemija, odnosno pojava velikog broja obolelih od crevnih zaraznih bolesti zbog konzumiranja mikrobiološki neispravne vode iz centralnih vodovoda, iz kojih se voda za piće kontinuirano kontroliše.

Do promene u kvalitetu vode na nekim izvorištima u toku godine može doći zbog povećanih padavina, nakon otapanja snega ili zbog poplava, a u letnjem periodu najčešće zbog neracionalne potrošnje vode. Povećana potrošnja vode zahteva uključivanje alternativnih izvorišta ili dovodi do kraćih ili dužih prekida u vodosnabdevanju, koji za sobom mogu da nose rizik promene kvaliteta vode, odnosno nastanka fizičko-hemijske ili bakteriološke neispravnosti.

Tako na primer, ukoliko se nakon restrikcija voda pod naglim pritiskom pusti u sistem može doći do skidanja taloga sa unutrašnje strane cevovoda i do pojave zamućenja vode ili to može biti posledica negativnog pritiska koji kroz zidove dotrajalih cevi usisava nečistoću iz okoline. U svakom slučaju, bilo kakvim mehanizmom nastale, promene u kvalitetu vode zahtevaju pojačan sanitarno-higijenski nadzor i blagovremeno obaveštavanje građana o ispravnosti vode za piće i mogućnostima njenog korišćenja, zaključuje Dejanović.

Kad je reč o vodi na globalnom planu, posebno mesto imaju podzemne vode koje za piće koristi većina stanovnika planete, a u Srbiji 90 odsto. Podzemne vode kod nas nemaju tretman koji bi po njihovom značaju trebalo da imaju, nedovoljno se brine o održivosti njihovih rezervi kao izvora za vodosnabdevanje što je veoma složen i odgovoran posao, tako da svaka improvizacija proizvoljnog određivanja zone sanitarne zaštite može naneti velike štete. To je naročito izraženo kod površinskih vodotokova, ističe profesor Mihailović.

Tranzitne vode

U Srbiji su, kako kaže, srednjoročnim planovima postavljeni osnovni temelji za sprovođenje akcije zaštite čovekove sredine i vodosnabdevanja. Međutim, smatra naš sagovornik, ta zakonska rešenja nisu dobro postavljena. Primera radi, u pravilniku koji određuje oblast zaštite izvorišta vodosnabdevanja ne navodi se ko je nadležan za određivanje pojaseva zona sanitarne zaštite i slično. U nas se, već sada, javlja problem neravnomernog rasporeda vodenih resursa, s jedne strane, i pogoršanog kvaliteta vode, s druge strane.

Profesor Mihailović predviđa da će za potrebe stanovništva Srbije do kraja ovog veka biti potrebno oko 45 metara kubnih vode u sekundi. Ukupne količine voda koje se sada koriste za vodosnabdevanje u Srbiji iznose godišnje oko 750 miliona kubnih metara. Od toga učešće podzemnih voda iznosi oko 80 odsto.

– Dosadašnje analize, koje su rađene za potrebe Vodoprivrede Srbije, pokazuju da se od ukupnih količina vode koja protekne kroz Srbiju samo devet odsto formira na njenoj teritoriji, a 91 odsto čine tranzitne vode, kao što su Dunav, Tisa, Sava. Na ove reke se ne možemo osloniti, pre svega zbog problema kvaliteta, koji se ne može držati pod kontrolom. Neke reke, poput Tise i banatskih vodotoka, u određenim periodima godine praktično su neupotrebljive – ističe Mihailović.