Voleo bi da ne prosi

Oko podneva je. U Svratištu vrvi od dece. Jedan mališan briše pod i ljubazno me moli da se samo malo pomerim da bi i taj deo prebrisao...

Živahno je jer se bliži vreme ručku. Čim su završili sa uređenjem prostorija otišli su u kuhinjski deo kako bi pojeli sledovanje. Ovde dolaze dolaze najsiromašnija romska deca. Njihovi roditelji nisu u mogućnosti da im obezbede obroke koje ovde dobijaju.

– Što si seo ovde, zar nisi gladan – pita vaspitač jednog od dečaka koji se oslonio na sto u hodniku koji je i emsto na kome može da se napiše domaći zadatak. Odgovorio je da je već pojeo rašak i meso i popio sok. Pogledao je u moj notes i znatiželjno me upitao:

– Šta to pišeš?

Rekla sam mu da pišem o deci koja dolaze u Svratište.

– Napiši da je ovde lepo. Ima šta da se jede. Tu se okupamo i lepo obučemo.

Vaspitač kaže da Beograđani dolaze  i donose odeću. To je uvek dobrodošlo, jer dece je mnogo, a u uzrastu su kada za tili čas prerastu ono što su takoreći juče odevali.

Dževad živi daleko do Svratišta, ali dolazi redovno, jer ovde nalazi mir koji mu je kao detetu od devet godina potreban a ima kome da se izjada kada je njegovoj malenoj duši teško. Takvi trenci, nažalost, u njegovom životu su veoma prisutni.

Kaže pomalo tužno da mora da prosi zato što su veoma siromašni, jer mu mama i tata nigde ne rade, a ima još sestru i brata.

Dževad ne ide u školu. Na jesen bi trebalo da pođe u prvi razred, da savlada sva slova.

– I matematiku – dodaje i hvali se da zna da broji do dvanaest. To čini koristeći prstiće, a kada je došao do dvadeset on kaže – dvanaest. Govorim mu da je pogrešio, a on i dalje tvrdi da nije. Ponovo počinje da broji, prođe dvanaets i kada stigne do dvadeset opet ponovi dvanaest. Pitam ga kako može dva puta da bude dvanaest, a on sleže ramenima. Zajedno počinjemo da brojimo...

Ima bistre oči, lepe crte lica i osmeh koji pleni. Vidi se da je  napaćeno dete, ali se u Svratištu trude da mu bar sati koje provodi na ovom mestu budu – oaza.

– Najviše bih voleo da budem policajac.

Kaže da mu je mama mnogo dobra, ali tata ... Njega bi rado strpao u zatvor zato što mnogo pije... Kada nema para za piće lomi sve po kući.

Oči mu prekri seta, što su mu sestra i brat tako mali da ne može da ih dovede ovde da i njima bude lepo.

Mora da provodi vreme na ulici sve dok ga noge drže i kada mu nije do stajanja, samo da nije u kući. A sav novac koji zaradi daje ocu. Voli mlađeg brata a sestricu od nekoliko meseci obožava.

– Lepa je. Samo da je vidiš.

Sudeći po njegovom izgledu i sestra mora da je lepa ako ima delić njegove finoće lica. A Dževad je veoma lep dečko, mada je dok smo razgovarali, bio u pohabanoj garderobi, neokupan i neoprane kose, jer je čekao svoj red za kupanje i oblačenje u čisto.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”