Marina Abramović je uticala na mene

Rozali Goldberg, istaknuta američka teoretičarka performansa, istoričarka umetnosti i kurator, boraviće u Beogradu od 8. do 10. jula, na simpozijumu iz oblasti scenskog dizajna, pod nazivom „Proširena scenografija 2”. Goldbergova je autorka knjige „Performans: od futurizma do danas”. Iako objavljeno davne 1979. godine, ovo delo predstavlja nezaobilazno štivo za proučavanje performansa, a uvršteno je u udžbenik na američkim univerzitetima.

Rozali Goldberg rođena je u Durbanu, u Južnoafričkoj Republici. Školovala se u Johanesburgu i Londonu. U plodnoj karijeri sarađivala je sa Entonijem Mekolom, Kristijanom Boltanskim, Brajanom Inom, Marinom Abramović, Lori Anderson, Piterom Gordonom i Robertom Vilsonom. Od 1987. godine drži predavanja na univerzitetima od Tokija do američkog Jejla. Godine 2004, osnovala je „Performu”, organizaciju koja se bavi proučavanjem, razvojem i prezentacijom vizuelne umetnosti 21. veka.

Kako je stvorena organizacija „Performa”?

Osnovala sam „Performu” jer sam osećala da izuzetna istorija umetničkog performansa, kao i njegov uticaj na umetnost i kulturu u poslednjih 100 godina, treba da bude predstavljena široj publici i sa više razumevanja. Osnovala sam i Bijenale „Performe” da bih omogućila publici da svaki performans bude prikazan kako zaslužuje, u skladu sa prirodom umetničkog rada. „Performina” komisija okuplja umetnike sa namerom da u hodu stvaraju nova dela. Tako podižemo standarde, otvarajući nove mogućnosti za umetnost performansa u 21. veku.

Može se reći da „Performa” funkcioniše kao „muzej bez zidova”, u okviru kojeg istražujemo i arhiviramo opsežnu istoriju performansa i nalazimo načine da oživimo radikalne umetničke poduhvate i učinimo ih dostupnim i inspirativnim za modernu publiku.

Šta performans kao umetnička forma predstavlja u 21. veku?

Performans je uvek bio otvorena forma, u kojoj umetnici iz različitih oblasti stvaralaštva mogu da eksperimentišu sa svojim najradikalnijim idejama i da uvek nađu put do publike. U tom smislu, uvek je bio avangarda. Umetnici koji se bave performansom mogu brzo da odreaguju na promene u ekonomskoj ili političkoj klimi i da stvore delo koje objedinjuje više disciplina, tako da ono oživi u bilo kom formatu i da bude stvoreno u bilo kom okruženju. Sa kulturnim promenama koje doživljavamo u ranom 21. veku – globalna politika, nove tehnologije, Internet – performans bi trebalo posmatrati kao suštinsku umetničku formu našeg vremena. To je umetnost koja nije filtrirana kroz institucije. Dakle, performans je uzbudljiviji i angažovaniji više nego ikad, sada, u 21. veku. On je važna platforma za prenošenje ideja znatno široj publici, i katalizator za promenu prirode savremenih muzeja umetnosti. Muzeji više neće biti samo mesta za kontemplaciju i učenje, nego i žive palate kulture i akcije, a menjaće i samu arhitekturu, kako bi omogućili aktivnosti za umetnike performansa.

U jednom intervjuu ste rekli da je grupni nastup umetnika sličan tanjiru sa grickalicama: ima mnogo malih zalogaja, ali je daleko od punog obroka. Šta ste hteli time da kažete?

Taj moj komentar je bio odgovor na način na koji je performans predstavljen publici, kao sporedni nastup na velikim međunarodnim izložbama, kao što je Bijenale u Veneciji, i na drugim sajmovima umetnosti. Obično je performans programom predviđen za kraj dugog dana, kada su posetioci već umorni od gledanja umetničkih dela, što baš i nije dobar način da se performans posmatra. Smeta mi i način na koji rade galerije i muzeji – to su uglavnom projekcije u mračnim sobama sa ograničenim vremenom, bez mogućnosti da čovek sedne i doživi umetničko delo bez ometanja. Retko se dešava da se delu posveti puna pažnja. Želela sam da stvorim situaciju u kojoj vreme sporije teče i omogućim gledaocu da upije ideje umetnika u optimalnim uslovima. Nama kuratorima je važno da učinimo sve kako bi umetnički događaj bio posebno iskustvo. Zato smo stvorili bijenale koji je dizajniran tako da gledalac može da posmatra performans odmornim, svežim očima. Neko bi rekao da je „Performa” bijenale tronedeljna serija solo-nastupa, iz noći u noć.

Vašu knjigu iz 1979. „Umetnost performansa: od futurizma do danas” smatraju za kamen-temeljac nauke o performansu. Šta se promenilo od tada, na dobro ili na loše?

Ritam se nastavlja. Promene u performansu su ujedno i promene u društvu, jer vreme ide napred a intelektualni, politički, estetski i filozofski problemi menjaju oblik iz dana u dan, iz godine u godinu. Zanimljivo je da ljudi performans vide onakvim kakav je bio u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka. A bio je aktivistički nastrojen, često uznemirujući i baziran na izdržljivosti gledalaca i umetnika. Oni se iznenade kada shvate da je danas performans znatno drugačiji nego tada. U osamdesetim godinama je postojalo interesovanje za multikulturalizam i pop, a u toku devedesetih je u centru pažnje bio globalizam. Sada intelektualnu pažnju privlače Afrika, Kina i Liban.

Ovdašnju publiku sigurno zanima Vaša saradnja sa Marinom Abramović? Kako je to izgledalo?

Poznajem Marinu od 1972. godine, i to je zaista izuzetno prijateljstvo – lično i profesionalno. Prekretnica je svakako bio moj boravak u njenoj kući u Amsterdamu sredinom devedesetih godina, kada sam konačno shvatila koliko je velika njena želja da menja stavove i mišljenja ljudi, i to svakoj osobi pojedinačno. Iako smo se dobro poznavale i pre toga, ona je tada vrlo metodično stvorila atmosferu u kojoj sam počela da posmatram svet iz njenog ugla, a to je uticalo i na moj pogled na svet.

Da li ste upoznati sa radom umetnika u Srbiji? Šta biste im posavetovali i šta očekujete od simpozijuma u Beogradu?

Bila sam oduševljena kada je pre nekoliko godina moja knjiga prevedena na hrvatski jezik. Želim da se upoznam sa ljudima koji su to inicirali i sa umetnicima iz Srbije. Želim da razumem ulogu koju performans igra u kulturnom životu vaše zemlje.

Stanko Stamenković