Nova pista uglednog lista

Iako mnogi listovi širom sveta doživljavaju sudbinu jesenjeg lišća, pariski dnevnik „Mond” se snašao da ostane „na grani”. Da bi odoleo velikom dvostrukom pritisku, poverilaca i vlasti, njegov upravni odbor je spas potražio u prodaji deonica trojici moćnih francuskih biznismena.

Tajkunski trio je dobio prednost nad ostalim konkurentima, kako se objašnjava, iz četiri razloga. Prvo, jer je obećao da će otplatiti dugove (oko 100 miliona evra), obezbediti redovnu isplatu zarada i da neće tražiti nova otpuštanja zaposlenih. Drugo, zato što se obavezuje na poštovanje nezavisne uređivačke politike. Treće, jer je novinarima osigurano pravo veta na odluke koje se tiču njihove profesije i, četvrto, zato što trijumvirat čine protivnici kursa šefa države Nikole Sarkozija koji je „pokušao da utiče na odluku nadležnih za novine”. U najkraćem: „Mond” (Svet) računa da će se prekjuče projektovanim aranžmanom (koji treba da se ozvaniči u ponedeljak) iz krize izvući onako kako malo kome uspeva – i finansijski oporavljen i očuvanog imidža nezavisnog izdanja.

Nova pista uglednog lista izazvala je veliko interesovanje u masi novinara izloženih sličnim izazovima. Kao i preispitivanja u javnosti Francuske i izvan nje o položaju medija, naročito pisanih, u društvu. Polemika se dobrim delom usredsredila na odnos između političara i novinara.

Smatra se, prema dostupnim podacima, da je „uplitanje” Sarkozija bilo među glavnim povodima za odluku „Monda” da većinu akcija poveri pomenutoj biznismenskoj trojci. Šef Jelisejske palate je, naime, ovih dana pozvao direktora lista Erika Fotorina na „ribanje”, predočivši mu da se ne slaže da novi vlasnici novina postanu protivnici aktuelnog državnog kursa, među kojima je jedan i „moralno nepodesan”.

Pretpostavlja se da je predsedniku više odgovaralo da glavni kupac bude nacionalni Telekom, koji je dobrim delom u vlasništvu države i kome vlada imenuje direktora. Ali, kako sadašnje vlasti već imaju „previše uticaja na mnoge medije”, što liči na „berluskonizaciju” (sa aluzijom na vanrednu komunikacijsku moć italijanskog premijera), „Mond” se priključio „frontu otpora”.

Reč je, sugerišu lokalni i globalni izvori, o još jednom važnom razgraničenju nadležnosti. Demokratija podrazumeva da mediji unapređuju nadzor javnosti nad često tajnovitim radom vlasti a ne da vlast uspostavlja kontrolu nad medijima i zamagljuje „ogledala stvarnosti”.

Od tog principa se, na žalost, sve češće odstupa. Kao da se zaboravilo na simboličku poruku Tomasa Džefersona, jednog od osnivača SAD, da bi pre bio za štampu bez države nego za državu bez štampe.

U slučaju „Monda”, potegnut je i drugačiji niz „neprikladnosti”. Delovi konkurencije i senzacionalističkih medija insistirali su na „veoma čudnim” biografijama njegovih budućih vlasnika – Pjer Berže je bogati mecena umetnika i „životni partner” nedavno preminulog modnog „gurua” Iv Sen Lorana, Ksavijer Niel je biznismen koji je startovao s „mekim pornićima”, dok je treći, bankar Matje Pigas, uklopljen u „nepodobnosti” prethodne dvojice, kao snažni podržavalac levice, sada opozicione snage.

Dodatno „nevolju” u odnosima Sarkozija i „Monda” predstavlja okolnost da su Niel i Pigas „odranije poznati (aktuelnim) vlastima” i kao nekadašnji saradnici Dominika Stros-Kana, sadašnjeg prvog čoveka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i mogućnog socijaldemokratskog rivala Sarkoziju na sledećim predsedničkim izborima. Posmatrači ocenjuju da je, u svakom slučaju, u toku borba levice (kojoj je „umereno” sklon i „Mond”) i vladajuće desnice oko kontrole nad medijima.

„Mondovo” transformaciono opredeljenje pozdravljaju, u datim okolnostima, i londonski „Gardijan” (u uvodniku) i šefica evropskog sektora međunarodne organizacije „Reporteri bez granica”, sa sedištem u Parizu, Elsa Vidal. „Uprkos alarmantnim pokazateljima da francuski političari sve više nastoje da utiču na novine, radio, televiziju i internet” na primeru „Monda” se „pokazuje da je ostalo još snage u medijima da idu svojim putem”, njene su reči koje je preneo bostonski „Kriščen sajens monitor”.

Piscu ovih redova naviru sećanja: pre više od četvrt veka, naša „Politika” i „Mond” su bili inicijatori originalnog poduhvata nazvanog „Svet je jedan”.

Pod tim naslovom je nekoliko godina izlazio dodatak posvećen internacionalnim ekonomskim izazovima, koji je zajednički uređivalo 16 redakcija sa vrlo neistomišljeničkih krajeva planete. Bio je, čini mi se, nagoveštaj globalizacije u pravcu koji se, zbog raznih uskogrudosti izvan te kooperacije, nije ostvario.

Jedno vreme je „Mondov” model suvlasništva, s novinarima kao odlučujućim delom akcionarstva, među nama bio doživljavan kao uzor koji treba slediti baš kao i njegov profesionalni, istraživački i analitički, pristup zbivanjima. Pariski list je, međutim, sada, kada mu se broj novinara sveo na 280 a dnevni tiraž na nešto više od 280.000 primeraka, zapao u materijalne nevolje koje pritiskaju njegove svekolike i sledbenike i oponente.

Ostaje, ipak, kao primer istrajne i neizvesne borbe za očuvanje opšteg dobra, zvanog sloboda štampe. Bar pred nasrtajima političara. Za početak.