Čekajući svoju ulicu

Selo je selo, velegrad je prestonica, a ono između je palanka i kasaba (nekad), provincija (danas). No, ne dâ se provincija, upinje se da pobegne iz Kikićeve Provincije u pozadini, pa uprkos „padu indeksa proizvodnje“, rastu evra i cena, haranju „bele kuge“ i „permanentnoj bici za demokratizaciju“, provincija ima svoga pisca.

Pisac iz provincije, na promociji nove zbirke, za stereotipno novinarsko pitanje, ima spreman kliše-odgovor: „Ma nikako, vreva velegrada bi me samo dekoncentrisala; stvaralaštvo je čin suočavanja umetnika sa tišinom; setite se Jasne Poljane“. Potom, sam i pomalo pust, priznaje sebi da su Tolstoj i Šolohov izuzeci koji potvrđuju pravilo da se bliži vatri bolje greje, da je njegov odgovor novinaru pokušaj uspavljivanja vazda budnog kompleksa, mazohističko čeprkanje po rani pogođene taštine.

Pesnik iz provincije može, kad god poželi, da objavi svoju zbirku: napiše pesme, spremi novac i – gotovo. Malo je od hiljadu naših izdavača onih koji će mu odbiti ponuđeni novac. Platiće i dežurne recenzente za garantovano lepu preporuku, u impresumu će pisati da je tiraž hiljadu primeraka, a uistinu će biti pet puta manji; koštaće ga i promocija u zavičajnom gradu. Ali, knjiga je tu.

Pisac iz provincije redovno šalje pesme i priče na brojne književne konkurse. U 90 odsto slučajeva, nagrada je – diploma. Potrebno je samo da izdvoji koju hiljadarku za ram. Uz to, šalje svoje radove književnim listovima i časopisima. Objave mu, nije da ne objave, ali redakcijâ koje pošalju honorar je manje od prstâ na jednoj ruci. Katkad, mada retko, pozovu ga u grupu pesnika koja će otići do Sent Andreje ili Temišvara – da naš živalj tamo čuje „maternju melodiju jezika“, kako je M. Nastasijević nazva. Prevoz, prenoćište i hrana obezbeđeni. To je imao i kod kuće, ali... Pitao sam, nedavno, vođu jedne takve grupe koliko bi ga, da ju je poveo, koštala trećerazredna pevačica koja je upravo „definitivno objavila prvi album“.

Provincijski pisac sam prodaje svoju umetnost, nudi svoju robu da nekako povrati delić uloženoga. Mora, nije ni Horacije ni Vergilije pa da ima svoga mecenu, nije ni drevni dvorski pesnik koga je istočnjački maharadža plaćao sa onoliko oka zlata koliko je oka težak. A kad pare od prodate zbirke utopi u rakiju, pred gostima provincijske kafane citira Gombroviča: „Ništa sam, i zato sebi dozvoljavam sve!“ Preti odlaskom, izolacijom, skandalom, štrajkom glađu. Ne haje provincija, jer zna: ona može bez njega, on bez nje ne. No, sva ga srdžba prođe kad ga provincijski uglednik potapša po ramenu, čestita mu novu knjigu, kupiće mu svakako pet-šest „komada“. I zahvaljuje mu što se, eto, i on, pesnik, trudi (ugledniku je to svakako plaćen posao) da se o njihovom gradu širi dobar glas.

Posle toga, provincijski pisac poveruje da će, jednom u svom gradu, imati ulicu sa svojim imenom i nadmoćno se smeška onima koji mnogo bolje žive od njega, a nikad u svom gradu neće imati svoju ulicu.

novinar i pisac