Samit G 20 u Torontu

Lideri G-20 na četvrtom susretu u Torontu, kao ni na prethodna tri, nisu uspeli da se dogovore o zajedničkoj politici u rešavanju svetske ekonomske krize. Definisan kao Forum za međunarodnu ekonomsku saradnju i koordinaciju, ni po četvrti put nije ispunio očekivanja sopstvene javnosti, a još manje siromašnih i nerazvijenih zemalja. I ovog puta se pokazalo da zbog parcijalnih sebičnih interesa nema globalnog rešenja za svetsku krizu. Pokazalo se takođe, posebno na ovom najnovijem susretu, da najmoćniji dolaze na samit da bi nametnuli svoja rešenja i prvenstveno spasavali svoju ekonomiju. SAD su insistirale na podsticanju potrošnje, članice EU predvođene Nemačkom na radikalnoj budžetskoj štednji, Kini je bio cilj da sačuva autonomnost u svojoj monetarnoj politici, a lideri zemalja BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) nisu čak ni održali predviđeni sastanak.

Ekonomsku krizu, čiji je pojavni oblik finansijski slom najvećih banaka na Volstritu, nisu prouzrokovale siromašne zemlje. Moćni će, bilo dogovorom bilo sopstvenim snagama, naći rešenja za svoje probleme, a šta je sa siromašnima? Oni su potpuno marginalizovani i bez svojih predstavnika. Krahom komunizma svet je globalizovan tako da siromašni još više zavise od bogatih.

Siromašnim zemljama se nudi, a samo malim delom realizuje, minimalna pomoć za preživljavanje, ali tako i toliko da i dalje ostanu nerazvijene i zavisne od razvijenih. Ko još misli ili ulaže u njihov razvoj? G-8 je obećala dodatnih pet milijardi pomoći ovim zemljama, a ni prethodna obećanja nisu ispunjena. Bogate zemlje, sa izuzetkom nekih skandinavskih, nisu ispoštovale višedecenijsku preporuku UN da izdvajaju iz svog BDP-a 0,7 odsto za zemlje u razvoju. Još su manje šanse da će razvijeni svet u sadašnjoj krizi biti izdašniji.

Rešavanju svetske ekonomske krize pristupa se jednostrano. Traže se ekonomske mere, a zanemaruju se socijalni i politički efekti koji mogu ozbiljno da ugroze bezbednost na globalnom planu. Ukoliko se ubrzo ne obezbede rast zaposlenosti, uz garanciju minimalnog iznosa nadnica, i veći izdaci za socijalno najugroženije, ekonomska kriza može dovesti do socijalnih nemira širih razmera i značajnih političkih promena, posebno u siromašnim zemljama. Pojaviće se radikalni pokreti za „socijalizaciju” gubitaka, a time i za razne ekstreme, haos, povećani terorizam, uz opasnost eksplozije „socijalne bombe” sa nesagledivim posledicama. Najgori scenario bi mogao biti ukoliko „bogati ranjeni lav” ode u krajnost i pokuša da silom, možda i vojnom, krene u zaštitu i oporavak svog „oronulog carstva”. Ekonomska kriza iz tridesetih prošlog veka, zbog nesloge najmoćnijih, praktično je okončana tek Drugim svetskim ratom. Istorija se ne ponavlja, ali razboriti izvlače pouke iz nje.

Diplomata u penziji