Drvo života mudraca i jeretika

Iz ruske prestonice se lako stiže do dve stotine kilometara udaljenog oblasnog središta Tule, čuvenom po viševekovnoj proizvodnji oružja, ali i samovara. U polumilionskom gradu na reci Upi tome su posvećena dva muzeja. Međutim, posetiocima je ipak glavni cilj puta, hodočašća, odlazak u obližnju Jasnu Poljanu, gde je 1828. rođen i najveći deo svog života proveo grof Lav Nikolajevič Tolstoj, koga njegovi sunarodnici nesmanjeno poštuju, koliko kao pisca, filozofa, toliko i kao mudraca. Otuda se Jasna Poljana, gde je pisac sahranjen, nakon smrti 20. novembra 1910, s pravom označava „srcem svakog Rusa”.

Godišnjice smrti su povod  procene kako današnja generacija, ali i institucije društva, doživljavaju stvaralaštvo i poruke nekog velikana. U slučaju Tolstoja, ni posle sto godina ništa nije izgubilo na aktuelnosti. Država i crkva su ponovo bliske, u simfoniji, mada drugačijoj, kao početkom 20. veka. Obe Tolstoja smatraju „velikim piscem”, međutim njegovi pogledi su im i danas, kao i nekada, nedopustivi. Još proletos, građanski sud u Ekaterinburgu, pre toga i u Rostovu, označio je ponavljanje nekih stavova pisca o crkvi   ekstremizmom, kažnjivim sa dve do četiri godine zatvora, po  282. paragrafu Krivičnog zakona.

U evropskoj kulturnoj javnosti zapaženo je da Kremlj stogodišnjicu smrti Tolstoja nije uvrstio u kalendar važnih godišnjica. Na pedesetogodišnjicu smrti, 1960. godine, bilo je nešto drugačije. Direktor državnog muzeja Tolstoja V. Remizov  ovo poređenje ne smatra neumesnim. Piščevi stavovi o pravoslavlju, državi, odnosu vlasti prema narodu i danas „zvuče oštro i neprijatno”. Evropa se posle velikog interesovanja za Dostojevskog ponovo vraća Tolstoju. Direktor pominje da će u jesen biti održan „veliki simposion” o piscu, sa više stotina učesnika, koji će početi u Tuli i Jasnoj Poljani, a završiti u Moskvi.

Tolstojev odgovor

Ruska pravoslavna crkva (RPC) pisca izbegava da pominje, sem ako je neko upita. Tema joj je veoma nelagodna jer zna da je zbog nje od sebe u proteklih sto godina odbila značajan broj intelektualaca. Među nekoliko najznačajnijih tragičnih događaja proteklog veka redovno se ubraja i razlaz između RPC i Tolstoja, ozvaničen 1901. Ne spori se da je to bilo neminovno, neizbežno. Udaljavanje je trajalo 12 godina, od izlaska romana „Vaskrsenje” 1899, u kome je pisac osporio učenje i praksu crkve – o trojedinom Bogu, nepogrešivosti vaseljenskih sabora, neporočnom začeću, božanstvu i iskupiteljstvu Hrista, zagrobnom životu, o sveštenstvu, obredima.(/slika2)

U potonjim delima je ova kritika proširena. Dela su mu i pored zabrane cenzure nalazila put do čitaoca. Crkva je 24. februara 1901. konstatovala i obavestila javnost da je pisac „revnosni fanatik” koji širi protivhrišćansko, lažno učenje, sablazan, krivoverje, da je time samog sebe isključio iz njenih redova. Sinodalna odluka sadrži dvanaest teških optužbi. Kao „otpalom” od nje, moli se Gospod da mu podari „pokajanje i razum istine”.

Tolstoj je crkvi odgovorio, ponavljajući, čak pooštravajući svoje kritične stavove. Još tadašnjoj javnosti poznat je i sadržaj pisama  grofove supruge Sofije sinodu, kao  i odgovor koji je dobila. Za crkvu i verujuće merodavni su i komentari dvojice tadašnjih klirika koji su kasnije proglašeni svetim. Jovan Kronštatski je 1902. osudio „gnusno klevetanje Rusije”. Tolstoj je za njega radikalni bezbožnik, podoban Judi, samoljubiv čovek pomračenog uma. Slično je govorio i Teofan Zatvornik. Savremeni pravoslavni ziloti, takođe i naši, smatraju ga sumanutim „pretečom antihrista”, čovečanstvu je, umesto ribe (kojom je Hristos nahranio narod), ponudio zmiju, zato je, po viđenju valamskih monaha, u bezdanu, u zagrljaju demona.

Crkva je još 1905. donela odluku da, kad pisac umre, ne može biti služeno opelo. To ni on sam nije želeo. Na preklinjanje supruge jedan sveštenik je, bez dozvole jerarhije, tajno, dve godine posle smrti, nad grobom odslužio pomen.

Tolstoj je sledio Hrista na svoj način, propovedao nesuprotstavljanje zlu nasiljem, zalagao se za prosvećivanje i život bez raskoši. Osuđivao je glupost, sujetu, licemerje, nepravdoljublje. Govorio je da je „carstvo Božje u nama”. Filozof V. Zenikovski je ovaj pogled na svet nazvao „mističnim imanentizmom”, takođe, „etičkim maksimalizmom”, a Tolstoja „mučenikom sopstvenih ideja”.

Ko je kriv za razlaz između crkve i Tolstoja, pitaju se proteklih 109 godina mnogi u Rusiji. Najlakše je, smatra se, okriviti jednu ili drugu stranu, ili obe. Da crkva revidira svoj stav, kao što se Vatikan dobrim delom distancirao od delovanja inkvizicije, u Rusiji se ne očekuje. Pisac A. Varlamov, na primer, drži da je crkva ipak pogrešila, isto nije postupila sa Turgenjevom, Čehovom, ili Gorkim, koji su potpuno odbacivali veru u Boga. Međutim, Varlamov, kao i brojni drugi intelektualci, misli da se crkva našla u tada bezizlaznoj situaciji na koju je morala da reaguje, na taj način kao što je i učinila.

Tolstoj je bio buntovnik protiv državnog poretka, crkvenih dogmi i ustrojstva. Podrška piscu u narodu i među stvaraocima bila je znak rascrkovljenja i dehristijanizacije, tumači teolog Georgije. Moralo se odmah naslutiti da u Rusiji nešto tinja, strašno nezadovoljstvo koje nagoveštava katastrofu, predznak prevrata i revolucije. Otuda je ovo razilaženje simbol ruskih podela. Prema proganjanju crkve, njenom uništavanju, čini se,  većina je tokom mnogo decenija bila ravnodušna. Takođe i prema likvidaciji miropomazanog cara i cele njegove porodice. Još 1901. godine, stvorena je osnova nepomirljivosti, nemogućnosti približavanja i dijaloga o pitanjima pogleda na svet. Nije se naslućivalo da je dat signal za „totalni raskol u ruskom društvu”. Crkva je i danas svesna da, nakon ovoga,  nikada više ne može da povrati inteligenciju u svoje krilo.(/slika3)

Na kraju života, u manastir

Pre devet godina  počivši patrijarh Aleksije je zamoljen od potomaka da „rehabilituje” Tolstoja. On je to odbio, po mnogima s pravom, naknadno vraćanje pisca u redove vernika RPC značilo bi atak na njegova uverenja. Nije se radilo o anatemi, niti o izopštenju, ni prokletstvu, kako pojedini već decenijama tumače, ističu klirici. Tih reči nije bilo u sinodalnoj odluci. Ruska crkva ostaje pri stavu da se za pisca može moliti za spas njegove duše „samo privatno”, ali ne javno i u hramovima.

Nedavno, sredinom juna, patrijarh Kiril posetio je drevni Optinski manastir u koji je Tolstoj otišao samo nekoliko dana pred smrt na razgovor sa starcima. Do dijaloga nije došlo jer oni nisu imali blagoslov episkopa. Patrijarh je, upućujući poruku današnjoj ruskoj gotovo potpuno bezbožnoj inteligenciji, samouvereno upitao: Gde se to uputio Lav Tolstoj na kraju života? Ne u akademiju nauka u Petrograd, niti u neki salon, ili udruženje pisaca, nego u manastir, u Optinu, misleći da mu je on potreban.

Na humci mudraca i jeretika u Jasnoj Poljani nema krsta, niti drugog simbola. Izrastao je nevidljivi krst, kako oseća istoričar literature Valentin Kurbatov, to je zapravo drvo života, Getsimanski vrt i Golgota Lava Nikolajeviča Tolstoja.