Slučajno otkriće neslućenih razmera

Išla sam u iranski kulturni centar na proslavu Nove 1389. godine po solarnoj hidžri, koja uvek pada na prvi dan proleća. Iranci me uvek pozivaju na izložbe i razne priredbe, pokušavajući da približe persijsku kulturu svim zaljubljenicima. Oduvek su mi bili veoma simpatični, još od vremena kada je nekoliko njihovih diplomata došlo na srpske demonstracije u Parizu kako bi protestovalo protiv agresije atlantske alijanse na našu zemlju. Još kao dete sam volela da razgledam jednu knjigu persijske umetnosti u kojoj je bila fotografija neke predivno izgravirane “prosjačke posude” od kalaja, pitajući se kakve su im onda bogataške.

Većina muslimanskih naroda računa vreme prema lunarnoj hidžri, čija je godina za jedanaest dana kraća od solarne. Međutim, kod Iranaca je uvek sve različito, pa čak i Suec nazivaju Darijevim kanalom mimo ostalog sveta. Veliki su nacionalisti i uvek podstiču koliko je njihova civilizacija starija od svih obližnjih naroda.

Nakon što je prikazan jedan dokumentarni film o drevnoj Persiji i njenim mnogobrojnim dinastijama, imala sam priliku da vidim bogato ukrašenu trpezu na kojoj su se nalazili razni ukrasi. Prema tradiciji, potrebno je pripremiti sedam takvih ukrasa koji svi počinju na slovo “s”, jer se sama trpeza naziva haft sin što u prevodu znači “sedam s”. Svaki ukras ima neko simboličko značenje, tako da sirće ili “serke” predstavlja starost i strpljenje, beli luk ili “sîr” zdravlje, zumbul ili “sunbul” dolazak proleća, a “senžed” ili cvet jojobe ljubav.

Tako šafran, kojim se razna jela boje u žuto iako su mu vlakna crvenkasta, simbolizira ozdravljenje bolesnih i poslovicu “ja tebi žuto a ti meni crveno.” Naravno, ne u smislu naše poslovice “žuti žutuju a crveni putuju” koja ima suprotno značenje, jer je primerena našim prostorima gde se jede mnogo više mesa.

Stari vatropoklonički zoroastrijanci su imali običaj da za Novu godinu preskaču preko ognja, koji se održao do današnjih dana. Takođe su verovali da je sreda nesrećan dan na koji se uvek gubi novac.

Onda je kulturni ataše ambasade u Parizu, gospodin Tabatabai, objasnio kako naziv Persija dolazi od reči Pars koja označava jednu pokrajinu, a naziv Iran označava zemlju arijevskih ili gospodskih naroda. Naravno, nije propustio da naglasi da njegova zemlja nikada nije podržala nacizam i da je ostala neutralna za vreme Drugog svetskog rata.

Međutim, onda je dodao da i današnji Hrvati pripadaju arijevskoj rasi jer potiču od jednog drevnog iranskog plemena koje se zove Heirevas. Upravo tako je izgovorio. Takva izjava me je veoma uzbudila jer sam uvek bila alergična na rasne teorije. Otkad su Sloveni arijevskog porekla i otkad su arijevci rasa? Još uvek čuvam “izjavu o rasnoj pripadnosti” moje tetke Azre iz Mostara, koju je morala da potpiše 1942. godine kako bi se upisala u gimnaziju. “Izjavljujem prema svojem najboljem znanju i po saviesti i pozivom na svoju službenu prisegu, da među mojim predcima nema osoba nearijskog podrijetla...” Možda je baš zbog toga odlučila da ode u partizane u četrnaestoj godini života.

Setila sam se kako je Franjo Tuđman spominjao slične teze pokušavajući da podvuče razliku između Hrvata i Srba. Odlučila sam da napišem pismo atašeu Tabatabaiju, kako bih mu zatražila da mi pošalje citate iz odgovarajućih istorijskih izvora za dalju naučnu diskusiju.

Uostalom, moguće je da je nenamerno upotrebio reč rasa, koja je u tom kontekstu imala negativnu konotaciju.

A onda se desila jedna slučajnost, pod uslovom da slučajnost uopšte postoji. (Ipak se radi o 1389. godini.) Pre nego što sam poslala pismo, naišla sam na Kratku istoriju Bosne Noela Malkolma objavljenu 1994. godine u kojoj je stajala još zanimljivija teorija. I on tvrdi da reč Hrvat nije slovenska i da dolazi od iranske reči Horoatos, koja se može videti na nadgrobnim spomenicima blizu grčkog grada Tanaisa u južnoj Rusiji. U ranim vekovima nove ere, severnu obalu Crnog mora su pored Slovena nastanjivali i Sarmati, iransko pleme koje je u drugom veku pre nove ere prešlo Kavkaz i zagospodarilo ostalim plemenima. Tako su Sloveni dobili vladajuću elitu koja je govorila iranske jezike. Doduše, ako ćemo iskreno, persijski jezik i pripada indoevropskoj grupi i po gramatičkoj strukturi je bliži slovenskim jezicima nego arapskom.

Prema jednoj drugoj teoriji, reč Horoatos dolazi od hu-urvata, koja znači “prijatelj” na jeziku Alana, koji su takođe bili ogranak sarmatskih plemena. Međutim, treća teorija veli da je reč Serb ili “Serv” postala Harv ili “Charv” i sa iranskim sufiksom -at dovela do reči Horoatos.

U svakom slučaju, Malkolm zaključuje da su Srbi i Hrvati od početka imali sličnu i povezanu istoriju, da su bili slovenska plemena sa iranskom vladajućom klasom, ili da se eventualno radilo o iranskim plemenima koja su imala slovenske podanike. “Istorijska istina,” veli Malkolm, “je prilično jasna: Srbi i Hrvati su od najranijih vremena bili različiti ali usko povezani, živeći i migrirajući zajedno, i jedni i drugi sa nekom vrstom iranske komponente.”

Moraću da izmenim prvobitni tekst pisma gospodinu Tabatabaiju, kome ću dodati Malkolmovu teoriju, bila ona tačna ili ne. Ako su Hrvati uopšte iranskog porekla, onda su to i Srbi. Ipak ne mogu da dozvolim da nas i oni dele, kada smo se, zar ne, jedva pomirili.

Ko zna, možda će mi odgovoriti da naša četiri “s” imaju neke veze sa njegovih sedam...