Snežne mećave su konačno donele nevolje Zapadnoj Evropi, mi smo se u drugoj polovini minule nedelje zaogrnuli zimskim kaputima, a obradovale su nas i bele pahuljice… Usred zime vraća se zimsko vreme. Razlog da utihnu priče o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju? Jeste i letos i jesenas, i oko Božića, bilo mnogo toplije nego što bi trebalo da bude, ali i sa pričama o dolasku nove klimatske apokalipse se baš preteralo? Bilo bi dobro da je tako, ali, nažalost, nije. Biće još zime, i biće još zima. Ali klimatske promene su prošle godine postale činjenica koja je s velikim razlogom dospela u sam vrh globalnog dnevnog reda. Sudeći po početku 2007, tu će i ostati.

Prvu potvrdu za to dalo nam je redovno godišnje okupljanje poslovne elite sveta u švajcarskom zimskom odmaralištu Davosu. Manjak snega tamo, u vreme kada bi trebalo da ga je previše, poslužio je kao metafora koja je ukazala da otopljavanje nije samo prazna priča, već i realna pretnja, koja je dosad najčešće ignorisana, ali koja odsad mora da se tretira u istoj ravni sa terorizmom, kriznim žarištima i krhkom energetskom sigurnošću.

Čak ni predsednik Buš, u čijim venama teče više nafte nego krvi, nije mogao a da ne pomene "ozbiljan izazov globalnih klimatskih promena" u svom najnovijem govoru o "stanju nacije". Kancelarka Angela Merkel, trenutni lider EU, povukla je, međutim, potez više: založila se da Evropa, smanjivanjem za 30 odsto količine štetnih gasova koje ispušta u atmosferu u sledećih deset godina, pruži globalni primer i inspiraciju u naporima da se pomogne obolelom pacijentu – Zemlji.

Naučnici su već rekli svoje, i prema jednoj konstataciji koja se ovih dana mogla pročitati u britanskoj štampi, veći naučni konsenzus oko jednog pitanja postoji samo kad je reč o Njutnovom zakonu gravitacije. Najjednostavnije rečeno, dijagnoza je sledeća: u prirodi postoje ciklusi klimatskih promena, ali se, od početka industrijske revolucije, u to umešao čovek. Sagorevanjem fosilnih goriva (ugalj, nafta…), u atmosferu je izbacio hiljadu milijardi tona gasova koji su, izazivajući "efekat staklenika", Zemlju zagrejali za dodatnih 0,6 stepeni, sa izgledima da do kraja veka ovo povećanje bude tri, a možda i četiri stepena. A razlika u prosečnoj temperatura danas i u ledeno doba, samo je šest stepeni…

Drugim rečima, ako nastavimo na dosadašnji način, završićemo na drugačijoj planeti. Može li se nešto učiniti? Sigurno je da može, ali je problem – veliki jaz između mogućeg i realnog.

Klimatske promene su, naime, globalne, ali se najviše osećaju lokalno. Nas ovde sigurno ne pogađa mnogo što se tope lednici na Tibetu, što su medvedi u Španiji odustali od zimskog sna, što je nestalo jedno ostrvo u Bengalskom zalivu ili što se smanjuje arktički led – ali je bar neke ovde zasvrbelo što nema dovoljno snega na Kopaoniku. Investitori koji su naumili da od Stare planine naprave zimski turistički raj možda već stavljaju prst na čelo zbog prognoza o skoroj ekonomskoj propasti alpskih skijališta. Oni koji obdelavaju zemlju već dugo su zabrinuto zagledani u belinom nepokrivene ozime useve. Ne može se biti ravnodušan na prognoze o tome da će značajni delovi Srbije postati polusušne oblasti.

Ove godine će biti jasnije da li će biti globalne političke sloge da se nešto učini povodom pregrevanja planete. Problem je u tome što nepopularne odluke, čije će se blagodeti osetiti tek u budućnosti, treba da donose oni koji imaju u vidu svoje današnje rejtinge i sutrašnje nove mandate.

Zadatak je, pre svega, jedan džinovski civilizacijski izazov, jer treba demontirati dosadašnju paradigmu razvoja koja podrazumeva da se šteta prvo napravi, a tek onda otklanja. Doprinos globalnom zagrevanju, uostalom, daje naime svako od nas: kad troši struju, greje stan, vozi auto, koristi avion, autobus ili voz…

Lanjski snegovi – i beli smetovi moga detinjstva, pedesetih i šezdesetih na periferiji Beograda – samo su uspomene. A moja deca će pričati svojoj o zimskim radostima sankanja – uz diskretni šum erkondišnera.