Drama sa srećnim krajem

Od našeg specijalnog izveštača

Karlove Vari- Mlada žena sa slomljenim nosem žustro izlazi iz taksija u saobraćajnoj gužvi na Brankovom mostu i baca se u Savu, ostavljajući svoju bebu na brigu zapanjenom taksisti. Taj događaj izaziva lanac reakcija u životima troje očevidaca koji će se na različite načine promeniti. U pozitivnom smislu...

 Ovo je u najkraćem siže filma „Žena sa slomljenim nosem” scenariste i reditelja Srđana Koljevića, koautora i autora dvanaest scenarija među kojima su i „Kaži zašto me ostavi”, „Stršljen”, „Nebeska udica”, „Normalni ljudi”, „Nataša”, „Klopka”, „Ljubav i drugi zločini”, kao i filma „Sivi kamion crvene boje” sa kojim se, sa dosta uspeha, pre koju godinu otisnuo i u rediteljske vode.

 Film je sinoć imao i internacionalnu premijeru u takmičarskom programu „Istočno od Zapada” na 45. Karlove Vari festivalu, a publika, u prepunoj dvorani Narodnog pozorišta, primila ga je sa simpatijama i odobravanjem i srdačnim aplauzom nagradila Srđana Koljevića, Branku Katić, Srdana Golubovića i Jelenu Mitrović, kao i nemački deo ekipe (reč je o srpsko-nemačkoj koprodukciji). Nemački koproducent je posle premijere priredio i prijem na terasi čuvenog hotela „Pup”, kojem su prisustvovali i Goran Paskaljević, čiji će film „Medeni mesec” večeras imati gala projekciju, kao i ekipa bosanskog filma „Ostavljeni” Adisa Bakrača...

  Prvi ustisci o novom Koljevićevom delu sasvim su dobri. „Žena sa slomljenim nosem” dobro komunicira sa publikom i to je ono što je, u osnovi, najvažnije. Ovo je i produkcijski vrlo dobro upakovan i „utegnut” film, vidni su napori i doprinosi producentskog para Srdan Golubović – Jelena Mitrović („Baš čelik”). Koljeviću se mora priznati da je sa ovim filmom načinio i rediteljski korak napred. Fotografija Gorana Volarevića prikazuje Beograd lepšim i toplijim nego što on objektivno jeste. Briljiraju Nebojša Glogovac, Jasna Žalica, Ljubomir Bandović, pa i Nada Šargin, dok su Anica Dobra i Nikola Rakočević, Branka Katić i Vuk Kostić, „žrtve” vidnog debalansa u razvoju likova i nedovoljno dobro smišljenih rešenja međusobnih odnosa, unutar narativno mozaičke strukture filma.

 Naravno, naći pravu meru i pravi ritam u paralelnoj montaži nezavisnih narativnih tokova, nije nimalo jednostavno. Za idealan spoj potrebno je znatno veće rediteljsko iskustvo nego što ga Koljević u ovom trenutku objektivno poseduje. Zato mu se ovakve greške za sada mogu oprostiti.

 U središtu Koljevićeve filmske priče su beogradski taksista Gavrilo (Nebojša Glogovac), izbeglica iz Bosne kojem će iznenadno nametnuta očinska uloga ponovo povratiti ljudskost i toplinu, nesrećna mlada majka, Beograđanka Jasmina (Nada Šargin) koja skače s mosta i jedina žena koju Gavrilo poznaje – prostitutka Jadranka (Jasna Žalica) takođe bosanska izbeglica, ali sa vedrim pristupom životu. Paralelno sa ovom, odvijaju se još dve priče o još dve žene – profesorki Anici (Anica Dobra) koja je tragično izgubila sina, suočenoj sa u nju zaljubljenim učenikom, i apotekarki Biljani (Branka Katić) koja se zaljubljuje u mlađeg brata svog pokojnog verenika...Svaka od ovih sudbina je kompleksna, a svaka od čudesnih ljubavi u ovom našem vremenu delikatna...

 Najjača narativna linija upravo je ona koja govori o evoluciji odnosa između Gavrila i Jasmine. Ona je najbolje dramaturški sročena i najbolje glumljena. Da se Koljević kojim slučajem opredelio da je još više doradi i nadgradi, pri tom se lišavajući druge dve priče, bio bi ovo, možda, još bolji i još uspešniji film. Naravno, i posve drugačiji. Ovako je „Žena sa slomljenim nosem” postao i ostao film i sa vrlinama i manama, i sa dramom i sa humorom. Film koji srpskoj kinematografiji ne donosi ništa posebno novog, ali i film čije će univerzalne vrednosti i poruke biti lako prepoznatljive i van granica Srbije. Uostalom, dokaz za to je i uspešan nastup na festivalu u Karlovim Varima pred internacionalnom publikom.

----------------------------------------------

(/slika2)

Srđan Koljević: I o ljubavi i o energiji Beograda

Karlove Vari- „Drago mi je što je film i sa inostranom publikom ostvario istu vrstu komunikacije i topline kao što je nedavno imao na Sinema Siti festivalu u Novom Sadu i što su humor i emotivna dramska strana filma istovetno funkcionisali”- kaže u razgovoru za „Politiku” Srđan Koljević, dodajući da se uverio da priča o emotivnoj zatvorenosti ljudi usled stvari koje su preživeli, kao i o načinima pronalaska pozitivnog izlaza, dotiče ne samo nas već i strance.

 Na molbu da prokomentariše zašto se opredelio za mozaik baš ovakve tri ljubavne priče, Koljević odgovara:

- Različiti likovi se suočavaju sa različitim ličnim gubicima i nalaze snagu da to prevaziđu upravo u susretima jedni sa drugima, nekada čak i nemogućim ljubavima.

Zašto se nije fokusirao samo na priču o Gavrilu i Jasmini, zamolili smo da pojasni.

- Hteo sam upravo mozaičku strukturu koja obuhvata više priča, kako bih oslikao specifičnu raznolikost beogradskog miljea tako da, na jedan nepretenciozan način, ovo postaje i film o Beogradu. Trudili smo se i da grad snimimo na način koji on zaslužuje i drago mi je što je i inostrana publika prepoznala nešto od energije ovog grada.

 Pričajući i o glumcima koje je odabrao za svoj film, kaže sledeće:

- Ovde je otvoren prostor i za ženske likove, što nije često u srpskom filmu. Mišljenja sam da to doprinosi i emotivnoj dubini filma, tako da je moj autorski rukopis najviše vezan za kombinaciju emocija i humora. Arhitektura celog filma je takva da je Nebojša Glogovac noseći stub, ali Anica Dobra, Branka Katić, Nada Šargin, Jasna Žalica, Vuk Kostić i Nikola Rakočević čine tu mozaičku piramidu zanimljivijom i potpunijom.

 Već posle prve projekcije u Karlovim Varima, Srđanu Koljeviću su prilazili čelnici nekih drugih festivala sa otvorenim pozivima za prikazivanje njegovog filma. Veruje li scenarista i reditelj u dobar internacionalni život „Žene sa slomljenim nosem”?

- Sve ovo je zaista bilo prijatno i za mene neuobičajeno iskustvo. Dobio sam pozive za Varšavu, Portugal, Alma Atu i festivale u Americi i Nemačkoj. Ovo mi je značajnije i zbog toga što lično ne smatram da je ovaj moj film tipično festivalski, niti da nudi ono što je uobičajeno da se očekuje od srpskog filma. Uvek se trudim da film ima više nivoa. Prvi je, naravno, da dobro funkcioniše sa publikom, kaže Koljević.