Važno je ne biti prestrašen

Osećaj je divan! Tako mi je ustreptalo srce. Jaki utisci detinjstva mi se uvek vrate kada dođem u Beograd jer sam prva četiri razreda osnovne škole učila ovde. Split, Zagreb i Beograd su moji gradovi.

Dirljivo, sa dubokim emocijama i suzom u oku, hrvatska glumica Vlasta Knezović komentarisala je svoj ponovni dolazak u Beograd, posle dve decenije pauze. Poslednji put gostovala je kod nas davne 1989. godine kada je bila član žirija Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. Ovoga puta u Zemunu je boravila sa svojom predstavom „Cicibela” koju je izvela u zvaničnoj selekciji 35. po redu pomenutog pozorišnog skupa. Vlasta Knezović osvojila nas je svojom jednostavnošću i iskrenošću. „Cicibela” je njena peta monodrama koju je uradila povodom obeležavanja 40 godina glumačkog rada dramatizujući tekstove Miljenka Smoje.

– Beskrajno sam srećna što su neki užasi u glavama prošli i što se vraćamo u lepu normalu ljudskih odnosa. A pravi ljudi su svuda isti! To nikada nije stvar podneblja. Da li je u pitanju Makedonija ili Norveška, Srbija ili Hrvatska, potpuno je svejedno. Prepozna se duša, oko! Najstrašnije je to što je mali čovek uvek dobar. On se promeni i postaje loš kada njime manipulišu oni odozgo, oni loši. Narod je ono što je najlepše i najbolje. Ja sam to uvek znala. Zato sam se uvek i svuda osećala dobro, a pogotovo sada kada sam ovde došla – kaže naša sagovornica.

Vlasta Knezović je glumica Dramskog kazališta „Gavela” u Zagrebu. Tokom bogate karijere ostvarila je veliki broj uloga za koje je dobila brojne nagrade. Igrala je u ostvarenjima „Rad na određeno vreme”, Prosjaci i sinovi”, „Velo misto”, „Tale”...

– Da budem iskrena, imam jako malo informacija i o zbivanjima u Hrvatskoj. U poslednje vreme, iako sam još uvek član pozorišta „Gavela”, kao da sam se zasitila rada, sada sam napravila monodramu „Cicibela” jer mi je teško da komuniciram i sa kolegama i sa ljudima. Zasitila sam se čak i glume. Sve više se okrećem slikarstvu. Kada dođeš u neke godine, kada prepoznaš neke stvari – neiskrenost, krive odnose i relacije – počneš da se povlačiš. Teatar i gluma me mnogo ne interesuju, jer previše glume ima oko nas. Zasićena sam od igranja, izigravanja, manipulisanja i toga da stalno moram da taktiziram u životu. Umorila sam se od toga. Jednostavno hoću prave ljude, pravu prirodu. Hoću slikarstvo, umetnost gde mogu da se osamim. Zato sam napravila „Cicibelu” gde odgovaram sama sebi i govorim o onome što me interesuje – objašnjava Vlasta Knezović i dodaje:

–„Cicibela” je nastala zbog današnjeg vremena koje je na ovim našim prostorima svuda isto. Gde se mali čovek svuda oseća kao Cicibela. Dramatizovala sam, zapravo, tekstove Miljenka Smoje u čast njegovog života sa teta-Lepom koja je srećom još živa.

S obzirom na to da se u poslednje vreme Vlasta Knezović okrenula slikarstvu, pitali smo je koliko toplina slikarske boje utiče na pozorišne emocije?

– Slikarstvo mi je lek od prevelike količine informacija, od krivih odnosa, čudnih laži koje susrećemo u životu... To je moje bežanje u osamu gde skupljam energiju. Kažu da su moji akvareli dobri, ali su moje slike u ulju do sada uglavnom bile u plavim tonovima. Na sceni sam redovno glumila žestoko, sa puno emocija, što je drugačije od te plave boje. U plavoj boji pronalazim mir, nežnost i lek. Sve ono što mi treba. To je ona „bokvica za dušu”, kako kaže Pera Zubac. Odlučila sam da za godinu dana napravim teatarsku izložbu koja će biti ekspresivna, sa jakim bojama, kao što sam glumila, recimo, kraljicu Margaretu u Šekspirovom „Ričardu Trećem” – kaže umetnica. To mi je plan.

Vlasta Knezović je od retkih glumica koja se pronalazi u formi monodrame. U jednom trenutku htela je da ostavi glumu, ali se pojavila monodrama „Kambek”, zatim je Branislav Glumac za nju napisao monodramu „Jezičina”... Okretala se monodrami kada bi osetila, kako kaže, da je površna, da olako shvata posao.

– Vraćala bih se monodrami da čujem i prepoznam sebe. Kada ste u grupi, kada radite veliki komad, onda je jednostavnije, jer uvek i neko drugi preuzima deo tereta. U monodrami možete da se preispitate: koliko možete i gde ste stvarno u tom poslu. Monodrama je i sjajna prilika da progovorite o onome što želite, a što vam neko drugi nije ponudio. Gluma, ni bilo koja umetnost, ipak, nije vredna življenja. Život je jedan, i treba ga svaki dan iznova živeti sa ljubavlju, radošću i srećom. Umetnost je važna kao podstrek da živimo, ali više od umetnosti je važna lepota života. Ali, teško je danas prepoznati život. Zato sam napravila „Cicibelu” koja kaže: „Ceo grad je bolestan. Ne vidiš na ulici nasmejanog čoveka. Svi hodaju okolo mračni, prestrašeni. Važno je ne biti prestrašen, a sve više smo slabi i prestrašeni” – zaključuje Vlasta Knezović.

B. Trebješanin