Nemačka svađa zbog Turske

Mala zabeleška iz Brisela izazvala je politički potres u Berlinu. Vest da je EU pokrenula dijalog s Turskom o zaštiti životnih namirnica – jedna od mnogobrojnih tema u pregovorima o približavanju Ankare EU – izazvala je burnu reakciju jednog od koalicionih partnera u vladi Angele Merkel. Bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) odmah je zatražila da se u koaliciji konačno raspravi tursko pitanje.

„Ne prihvatamo da Brisel stalno otvara nova poglavlja u pregovorima s Turskom dok nemačka vlada sve to ćutke posmatra“, izjavio je Manfred Veber, potpredsednik frakcije evropskih narodnih (demohrišćanskih) stranaka u Evropskom parlamentu.

Generalni sekretar CSU Aleksander Dobrint oglasio se na istoj političkoj talasnoj dužini.

„Mora da se prekine praksa polutajnih otvaranja novih poglavlja u pregovorima s Turskom. Reč je o parlamentarnim temama i javnost ne može biti isključena iz tog procesa“, smatra Dobrint.

Na talasu ovog nezadovoljstva CSU je postavila zahtev da se među koalicionim partnerima zvanično otvori ova, bez sumnje, veoma škakljiva tema. Za takvu ocenu postoje najmanje dva ozbiljna razloga. Manji partner u vladi Angele Merkel, Liberalna partija, svojevremeno je otvoreno poručila da se zalaže za ulazak Turske u EU. U koalicionom sporazumu demohrišćana i liberala na temelju kojeg je formirana sadašnja nemačka vlada upisano je kompromisno rešenje koje kaže da ovo pitanje među partnerima „ostaje otvoreno“. Upravo ova formulacija daje dovoljno manevarskog prostora i demohrišćanima i liberalima da po svojoj volji „plivaju“ u ovoj spoljnopolitičkoj temi.

Početkom godine nemački ministar inostranih poslova Gvido Vestervele posetio je Ankaru. Tom prilikom Vestervele je otvoreno podržao Tursku na putu u Evropsku uniju.

„Turska ima pravo na poštene pregovore“, izjavio je tada Vestervele ohrabrivši Ankaru da nastavi sprovođenje reformi koje su uslov da napreduje prema članstvu u EU.

Takav nastup šefa nemačke diplomatije izazvao je oštre reakcije konzervativnijeg dela demohrišćanskog bloka. Posebno su glasni bili predstavnici CSU poručivši Vesterveleu da nema ovlašćenja da Turskoj daje politička obećanja. Čuo se čak zahtev da je obaveza nemačkog ministra inostranih poslova da prenese poruku Ankari da od ulaska Turske u Evropsku uniju nema ništa.

Vestervele je odgovorio da nije boravio u Turskoj „kao turista u kratkim pantalonama“ već kao ministar inostranih poslova i da „njegova reč vredi“.

Postoji i drugi razlog zbog kojeg je tursko pitanje, barem u ovom trenutku, politička tema koja najmanje treba kancelarki Angeli Merkel. Poznato je da odnosi njene Hrišćanskodemokratske unije (CDU) i liberala nikako nisu idealni pa Merkelovoj sada nikako ne treba otvaranje novog političkog „fronta“ – unutar demohrišćanskog bloka. Većina u redovima i CDU i CSU je protiv ulaska Turske u EU, ali postoje veoma ugledne ličnosti, poput predsednika Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Ruprehta Polenca, koje bi rado videle Ankaru u evropskoj porodici.

Angela Merkel bi najradije da ignoriše ovu temu, da se o njoj što manje govori. U tom smislu inicijativa CSU sigurno se kancelarki uopšte ne dopada. Razlog za njenu uzdržanost veoma je praktičan: konačno odlučivanje o odnosu Nemačke prema ulasku Turske u EU neće biti na dnevnom redu u naredne dve godine – do kraja njenog drugog premijerskog mandata. A posle toga vrući turski „krompir“ može da završi u rukama nekog drugog političara u fotelji nemačkog kancelara.

Ž. Rakić