Špijunira se na veliko

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 7. jula – Slučaj 11 uhapšenih ruskih šijuna u Americi još drži pažnju kako zbog svoje neobičnosti, tako i zbog političkog umanjivanja njegovog značaja i u Vašingtonu i u Moskvi. O njegovim razlozima i dometima, za „Politiku” govori Piter Ernest, direktor Međunarodnog muzeja špijunaže u Vašingtonu, koji na jedinstven način sa istorijom i sadašnjošću „drugog najstarijeg” zanata godišnje upoznaje bezmalo deset miliona posetilaca.

Naš sagovornik je 36 godina proveo u CIA, Centralnoj obaveštajnog agenciji Amerike, od toga dve decenije kao tajni agent. U završnim godinama karijere bio je njen glavni glasnogovornik, a za „superiorno obavljanje posla” nagrađen je Medaljom za zasluge u profesiji.

Mnogi smatraju da je ovo veoma čudan slučaj: pohapšeni su članovi špijunske mreže, ali nijedan nije osuđen za špijunažu?

I ja mislim da je slučaj čudan, iz nekoliko razloga. Prvo, KGB je dosad„ilegalce” (špijune bez diplomatskog pokrića – prim. a.) koristio na veoma fokusiran način, uglavnom pojedinačno, ponekad i par, ali nikad ovako „umrežene”. Ef-Bi-Aj ih opisuje upravo tako, kao mrežu, što znači da su znali jedni za druge. Za operacije ruske obaveštajne službe, to je veoma neobično.

Drugo, ne zna se kako su „provaljeni” da li su presreli neku njihovu komunikaciju, ili je to bio neki izvor CIA. Ef-Bi-Aj nije obelodanio sve što o ovome zna. Na jednom mestu pominju oko stotinu poruka koje je grupa poslala, ali je obelodanjena samo jedna.

Neki iz mreže su zatim ovde boravili deset godina i Ef-Bi-Aj ih je pratio najveći deo tog perioda, ali uprkos tome nema optužbe za špijunažu. To podseća na primer hapšenja članova mafije zbog neplaćanja poreza. Sve to sugeriše da mreža nije uspela da svojoj centrali prenese išta od značaja.

Šta je ova grupa trebalo da postigne?

Njihove „legende” (novi identitet, u špijunskom žargonu – prim. a.) ukazuju da nisu mogli da prođu provere da bi se infiltrirali u državnu službu ili u naš obaveštajni establišment. Pošto se „ilegalci” tipično koriste za veoma specijalne misije, recimo da održavaju vezu sa nekim zavrbovanim domaćim agentom, ili da jednostavno budu „spavači” koji će biti aktivirani kad to bude bilo potrebno, meni izgleda da je njihov zadatak bio da, integrišući se u naše društvo, budu „lovci na talente”, takozvani, „spoteri”: da uoče ljude koji bi mogli da budu podložni vrbovanju, što bi onda obavili neki drugi obaveštajni profesionalci.

Kako biste rangirali važnost ovog slučaja u poređenju sa nekim iz prošlosti?

Slučaj je važan već zbog proste činjenice da su mnogi Amerikanci zaboravili da se i dalje špijunira – ovo je uverljiva potvrda toga. Teško je međutim rangirati ga u ovom momentu, jer još ne znamo šta je grupa uspela da postigne.

Kako Vam slučaj izgleda sa stanovišta „zanata”?

Zanatski, svaki ovakav slučaj se analizira tek kad je igra završena. Metodi koje su koristili: razmenu u prolazu, tajna mesta za ostavljanje i preuzimanje materijala i slično, klasične su špijunske tehnike, što je sve veoma efikasno ako želite da sprečite da vas neko slučajno otkrije prilikom kontakata sa „vezama”.

Sve to nije međutim delotvorno ako vam od samog početka kontraobaveštajna služba, poput Ef-Bi-Aj-a, diše za vratom. Zato im nije pomoglo ni korišćenje najnovijih tehnologija, poput laptop kompjutera programiranih da komuniciraju jedni sa drugima, „praskavi” radio-prenosi, korišćenje šifara i stegografije (sakrivanja informacije u slici – prim. a.). Nije to, doduše, ništa sasvim novo, ali su ove tehnike ipak savremene.

S obzirom na izuzetno obilje „otvorenih izvora” u eri interneta, da li je klasično špijuniranje poput ovoga i dalje neophodno?

Danas je zaista na raspolaganju ogromna količina podataka, ali Rusi tradicionalno koriste tajno prikupljanje obaveštajnih podataka da bi došli do tajni sa Zapada. U ovoj zemlji ima još tajni: sistemi odbrane i raketni potencijali, naši planovi za NATO i slično, što bi moglo da bude zanimljivo Rusiji.

Da li se danas više špijunira nego za vreme Hladnog rata?

U svakom slučaju, špijunira se na veliko. Ja sam naročito zabrinut zbog „sajberšpijunaže”: svakog dana se evidentira na stotine hiljada pokušaja upada u kompjuterske sisteme važnih institucija Amerike. Mnogi, kako izgleda, dolaze iz Kine, ali takođe i iz Rusije, mada poreklo tih napada nije uvek moguće utvrditi. To je takođe vrsta obaveštajnih aktivnosti, jer se spolja stalno isprobavaju vaši sistemi da bi se došlo do tajnih sadržaja.

Političke posledice ovog slučaja na američko-ruske odnose su minimalne. Kakav zaključak izvlačite iz toga?

Minimalne su zato što su dve vlade odlučile da budu minimalne. Od toga je mogla da se napravi velika afera. Ruskoj strani je, očigledno, nelagodno, dok je američka odlučila da tome ne pridaje veliki značaj.

Bilo je dosta spekulacija o tajmingu hapšenja, samo nekoliko dana posle veoma srdačnog samita predsednika Obame i Medvedeva?

Obama je bio obavešten o ovom slučaju, a, sudeći po medijskim izveštajima, hapšenje je bilo neophodno zbog njihovih planova da napuste zemlju.

Kako će se po Vama slučaj završiti?

Biće svakako zanimljivo pratiti šta će se na kraju dogoditi: da li će im biti suđeno, koliko će provesti u zatvoru, pa diskretno pušteni, s obzirom na to da mu obe vlade umanjuju značaj.

------------------------------------------------

Začin seksa

Sudeći po profilu jedne osumnjičene, Ane Čepmen, i u ovom slučaju je bilo izvesne doze „špijunskog glamura”?

O da, ona je prava ”Bondova devojka”: veoma privlačna, prisutna na „Jutjubu” i „Fejsbuku”, i ona je u ceo zaplet unela i začin seksa.

Milan Mišić