Šestogodišnja predsednikova plata za „Seobu Srbalja"

Pančevo – „Milivoje Nikolajević, direktor Galerije Matice srpske, crven od ljutine, nervozno je napustio Pančevo. Slika Paje Jovanovića, poznata „Seoba Srbalja“, koju je već video u svojoj galeriji, nije bila u prtljažniku njegovih kola, iako je dve nedelje pregovarao sa pančevačkim advokatom Bogoljubom Batom Stojkovićem.“ Ovim rečima počinje priča o tome kako je u Pančevu, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pronađena, a onda i otkupljena najpoznatija slika Paje Jovanovića. Ispričao ju je Vitomir Sudarski, tadašnji predsednik opštine Pančevo i neposredni akter zbivanja u vezi sa otkupom slike, u nedavno objavljenoj knjižici „Skice zagubljene povesti“. U njoj je više zanimljivih priča o otkupima dela značajnih slikara i vajara tokom osme decenije prošlog veka, ali je svakako najatraktivnija ona o kupovini možda najpoznatije slike u Srba.

Sudarski prvi put priča da je krajem 1970. u njegov predsednički kabinet došao advokat Stojković, donevši senzacionalnu vest da je prva verzija „Seobe Srbalja“, ona sa ovcama, koja se patrijarhu Georgiju Brankoviću nije dopala, u Pančevu, i da je on ovlašćen od vlasnika da je proda.

Priču o tome kako je slika stigla u Pančevo i tu bila više od tri decenije, a da se to nije znalo, čuli smo pre više godina od advokata Stojkovića koji je tada dobrano bio prevalio devedesetu, ali se sada prvi put otkriva da je zbog slike došlo do ozbiljnog spora između predsednika pančevačke opštine i poznatog slikara i direktora Galerije Matice srpske Milivoja Nikolajevića, zbog kojeg se, tvrdi Sudarski, Nikolajević zakleo da više u Pančevo neće kročiti. „Koliko znam, odluku je do smrti poštovao“, piše Sudarski.

Slika je do Drugog svetskog rata bila u posedu Beograđanina Pavla Ručinskog, oženjenog Pančevkom Zagorkom Radojčić. Pred rat Pavle i Zagorka su emigrirali, a sliku ostavili Zagorkinoj sestri Mariji iz Pančeva. Slika je sve vreme bila urolana, držana u metalnoj futroli i sakrivena. Tek krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, advokat Stojković je od Ručinskih dobio napismeno potvrdu da sliku poklanjaju Mariji Radojčić, te ju je ova mogla prodati.

Advokat Stojković se prvo obratio Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, jer je na to bio obavezan budući da se radilo o javnom dobru, ali je advokat o svemu obavestio i predsednika opštine Pančevo. Ovaj, pak, rešen da  „nadigra“ Novosađane, preporučuje advokatu da se slika pohrani u sef pančevačke policije i traži pravni način da kupi sliku za Pančevo. Nikolajević se sa advokatom pune dve nedelje cenkao, sve dok obojica nisu pristala na cenu od dvadeset miliona dinara. Da bi čitaocu bilo jasno kolika je to suma bila, Sudarski to upoređuje sa svojom platom predsednika opštine. Kaže, cena slike je ugovorena na iznos jednak šestogodišnjoj plati predsednika opštine. Ako bismo to preneli u proporcije koje trenutno važe, bilo bi to danas oko sedam miliona dinara.

Direktor Galerije Matice srpske je, čuvši za namere pančevačkog lordmera, došao na razgovor. Sudarski je rekao da se Pančevo poziva na pravo preče kupovine i da će platiti sumu koja je dogovorena. Opštini je već za sliku odobren kredit Privredne banke Pančevo. Sudarski kaže da ga je Nikolajević, zbunjen i ljut, optužio za „provincijske ambicije“, ali je ipak najpoznatija verzija „Seobe Srbalja“ Paje Jovanovića početkom 1971. godine dospela u pančevački muzej. Sudarski je svakako imao sreće što gospodin kakav je bio Milivoje Nikolajević nije želeo da slučaj politizuje, inače, teško da bi Pančevci uspeli u svojoj nameri. Iz Novog Sada bi već stigao „befel“ da slika tamo ode.

Posle restauracije u Narodnom muzeju Srbije, jer je zbog načina čuvanja bila oštećena, slika je postala centralni eksponat stalne postavke muzeja u Pančevu. Trenutno se ne može videti jer je nova stalna postavka u pripremi.

Miodrag Šašić