Dositej bez dugmadi

Mladi Vlada Veličković, još mlađi Mileta Prodanović, dostojanstveni Dositej Obradović, lepa Olja Ivanjicki, gospodstveni Branislav Nušić... samo su deo bronzanih likova koji su popunili postamente Galerije SANU, a čiji je kreator vajar akademik Nikola Koka Janković.

Na ovu retrospektivu, koja će biti otvorena do kraja avgusta, Koka Janković čekao je pet godina. Stalno je odlagana. Zbog nedostatka novca ili zato što prednost dobije „nešto preče”. U međuvremenu, izložba Koke Jankovića bila je 2004. godine u Skoplju, gde je štampan i katalog na makedonskom, srpskom i engleskom, a već sledeće godine je trebalo da bude i u Beogradu. I, opet nije bilo novca, nije bilo termina… Potom je izložba održana u Kragujevcu, mada bez novca za katalog, a posle je došla i u Užice.

I sada, uoči ove izložbe, koja je trebalo da bude otvorena polovinom juna, iskrsla je izložba 170 godina Pošte Srbije.

„Važno je, rekli su mi u SANU, doći će i predsednik Tadić. Dobro, složio sam se, ali kad već ustupam termin, neka mi JP Pošta Srbije štampa katalog.

Osećao sam se kao sportista koji trenira i u top formi je, a kada mu stalno odlažu takmičenje i dođe dan kada treba da trči, zbog silnih odlaganja to više nije to. Više nema snage”, kaže Koka Janković.

Opredeljen za bronzu kao materijal u kome najčešće radi i najbolje izražava svoje zamisli, Koka Janković stvara više od pet decenija u domenu tradicionalne skulpture. Poučavao je kratko vreme i Olju Ivanjicki, čiji ulazak u Medijalu nije podržavao. „Govorio sam joj da tamo ima dosta poluamatera!”, kaže vajar.

Autor je mnogobrojnih spomenika pored kojih prolazimo, ili smo prolazili, kao što je bio monumentalni spomenik Borisu Kidriču postavljen ispred Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, ali uklonjen 1997. godine i preseljen u park Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Na pitanje zbog čega je to učinjeno, Janković odgovara:

„Zato što je to Boris Kidrič. Spomenik Aleksi Šantiću srušen je u Mostaru tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, ali napravio sam novi (2002) na istom postamentu. Ne znam da li je bio bolji onaj prvi ili ovaj drugi. Teško je kada ne postoji model”, kaže vajar.

Koka Janković poznat je kao umetnik i pedagog koji je veoma kritičan i samokritičan. Neposredno pred otvaranje izložbe u SANU, išao je od skulpture do skulpture i komentarisao osvetljenje, postavku, ali u istoj meri bio je uvek analitičan i prema sopstvenom delu, jer poznato je da je za sobom mnogo rušio.

„Kad god bih bio nezadovoljan, sve bih srušio. Zbog te osobine zaradio sam i nižu ocenu na Akademiji”, kaže vajar.

Iako bez sujete, tvrdi da je najbolji spomenik Dositeju Obradoviću onaj Valdecov u Beogradu, Jankovićev Dositej u Novom Sadu (replika izložena u galeriji SANU) alegorija je prosvetiteljstva.

„Radim po skici, međutim u samom radu uvek ima nečeg nepredviđenog. Moj Dositej nema dugmad na odori. Hteo sam da pokažem to vreme, kostim, jače noge, jer je poznato da je dosta pešačio. Tu su i knjiga kao atribut, i štap. Napravio sam ga da odaje utisak smirenosti, kao intelektualca, kao Evropejca u mlađim godinama. Sve može da se uradi. Neko kaže trebalo bi da bude jednostavno. Ne, može da bude i komplikovano, ali da bude dobro. Samo mora da postoji osećaj za celinu i meru”, kaže Koka Janković.

Da vajarske ruke nikada ne miruju, pokazuje i jedan od najveštijih portreta Svetog Save „izvajan” u samo nekoliko poteza od poklopca konzerve jela „29. novembar” koja je podgrevao u svom ateljeu! U istom duhu i od istog materijala Koka Janković načinio je i autoportret , kao i portret glumca Mije Aleksića (nije izložen u SANU).

Problem spomeničke skulpture kod nas nije nepoznat, ali retko se javno iznosi koji su to spomenici koji su bezmalo uvredljivi za ljudsko oko. Ni Koka Janković, uprkos našem insistiranju, ne želi da kaže o kojim je spomenicima reč. Samo kaže da je problem u tome „što oni koji naručuju, nemaju ukusa”.

Dodatni problem je što se spomenička skulptura ne vrednuje na odgovarajući način.

„U bivšoj Jugoslaviji spomenici nisu likovno vrednovani. Nijedan spomenik uglavnom nije dobio ustanovljene državne nagrade kao što su bile Sedmojulska, Avnojeva i slične. Pravljenje spomenika smatrano je isključivo poslom, a umetniku materijalni momenat nije isključiva satisfakcija. Čini mi se da ni od strane kritike nije dovoljno vrednovano. U moj atelje ušlo je tek nekoliko kritičara, među kojima je Ljuba Gligorijević”, kaže Koka Janković.

Na pitanje koga bi iz umetničke branše voleo da vidi kao novog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, Koka Janković kaže da bi voleo da je to mogao da bude grafičar Boško Karanović ili sada slikar Miodrag Rogić.

M. Đorđević