Crkva ima svoje bogodano pravo

U ,,Politici” je 6. jula g. Zoran Čvorović objavio tekst ,,Revolucionarna, umesto pravne svesti” u kojem su navedene reči koje sam navodno ja izgovorio: ,,Otpočeo (je) rečenicom: U novoj stvarnosti kanone samo mačku o rep”. Kako takvu rečenicu nikada nisam ni izrekao niti napisao, molim da ovo pismo objavite kao demanti laži i kleveta koje potiču iz redova pripadnika i pristalica Artemijeve parasinagoge. Takvima, očigledno, pripada i g. Čvorović, što se vidi i iz njime sklepane knjige ,,Istina o slučaju Vladike Artemija”, gde je prva žrtva sama istina, jer su mu izvor – pisanija i laži sa paracrkvenih sajtova dotičnih tužnih ljudi u monaškoj rasi.

Čvorovićev naslov inače ništa ne govori o Pravoslavnoj Crkvi, pa dakle ni o Srpskoj, jer Crkva nije pravna nego bogočovečanska ustanova, a pravni sistem unet u Ustav SPC plod je svoga vremena (19. vek i prva polovina 20. veka). U kanonskom Predanju Crkve ne postoji kategorija Ustava Crkve (postoje manastirski ,,Ustavi” ili Tipici, ali razni, shodno ktitorima manastira, kao što, takođe, postoje bogoslužbeni ,,Ustavi-Tipici”, koji su to još manje, i u manjim stvarima su takođe različiti, pa je zato tragikomična priča o ,,novotarstvu”, kao ova Čvorovićeva o ,,revolucionarnoj svesti”).

Negde nekom prilikom sam rekao samo to da u Ustavu SPC ,,ima stvari koje su – mačku o rep”, dok o svetim kanonima – koje sam, uzgred budi rečeno, preveo i izdao, sa uvodima i komentarima, pa neka ih čita ko želi – nikada nisam niti bih rekao tako nešto. Ali, nerasudni ziloti imaju gluve uši ili loše doušnike, pa pričaju i pišu svašta. Oni su, nažalost, glavni izvor informacija ,,pravnicima”, samoproklamovanim ,,kanonistima” i ,,crkvenim analitičarima”, poput Čvorovića, anonimnih urednika sajtova kakvi su ,,Borba za veru”, ,,Ihtis”, ,,Novinar” i slični, i ,,branilaca” vladike Artemija. Sam pak vladika Artemije, kako izgleda, više veruje u ,,pravni poredak” nego u svete kanone i Sabore i očekuje da bude suđen pravno, juridički, pa zato u stvari ne priznaje sinodsko-saborsku kanonsku odluku. A za tu odluku dovoljno je bilo i samo njegovo poricanje sabornosti Crkve, konkretno izražene, na primer, u 34. i 74. Apostolskom i 19. Kartagenskom kanonu. Upravo te kanone čl. 111 Ustava SPC nije uzeo u obzir i zato sam u tom članu rekao ono što sam rekao, a ne da bih ,,suspendovao” Ustav. Ustav, uostalom, ako Bog da i ako nađe za dobro Sveti Duh i mi u Crkvi (DAp.15,28), treba temeljno preraditi, i to na kanonskim, a ne na ,,pravnim” osnovama. Ustav SPC nije ni izraz pravne tradicije Vizantije i srednjovekovne Srbije, a kamoli da je izraz i odraz svetokanonskog Predanja i disanja Duha Svetog Utešitelja u živom organizmu Crkve. Crkva ima svoje bogodano pravo i zakon, ali to je ono apostolsko iz Poslanice Rimljanima (8,2).

Pretvarati Crkvu – Telo Hristovo i Zajednicu Duha Svetoga – u pravnu ustanovu, značilo bi odbaciti reči Hristove ,,Carstvo moje nije od ovoga sveta”. Ove pak reči Gospodnje ne znače ,,revolucionarnu svest”, kako misli g. Čvorović, nego znače da se Crkva Boga Živoga i Naroda Božjeg ne može ni izvesti iz Ustava ni svesti na Ustav, čak ni na same kanone, pa ni na Sveto pismo, jer svako ,,slovo ubija, a Duh oživljuje” (Jn.6,63), kako glase reči Hristove izrečene u izrazito evharistijskom kontekstu Jovanovog Jevanđelja, u kome ih Crkva i shvata, živi, praktikuje i primenjuje.

umirovljeni zahumsko-hercegovački, manastir Tvrdoš