Otaševići u Brezni

BREZNA, PRIBOJ – Za srpske navike i običaje vest pristigla odavde zvuči pomalo neverovatno: četvoročlana porodica domaćina Ljubinka Otaševića iz Priboja napustila je život u gradu i preselila se u selo Breznu, opredeljujući se za ovčarstvo, kozarstvo, gajenje borovnica i pitomog lešnika. Teško je reći da li su Otaševići prvi u Srbiji koji su krenuli suprotnim pravcem od onog kojim se ovde ide više od pola veka, ali je sigurno da nagoveštavaju jedan novi migracioni talas.

– Od 1991. godine nisam primio platu. Sve što sam zaradio, zaradio sam na crno, privatno, u šumi i na sezonskim poslovima, hranio ženu i dvoje dece i više ne mogu. Išao bih i dalje da radim, ali ne mogu to što sam pošteno odradio da naplatim – otvara dušu Ljubinko Otašević, 44-godišnji mašinbravar, koji je bio i knjigovezac i ofsetmašinista i majstor za šivaće mašine i šumar i sve što je gazdama za koje je radio bilo potrebno. Pa, iako mu nije nedostajao radni elan, iako se nije stideo nijednog posla, stigao je do nepremostivog zida i video samo jedno rešenje – da se vrati na očevinu u selo tri sata hoda udaljeno od Priboja.

Nemanje posla, nepostojanje perspektive i želja da se očuva i obnovi očevina od skoro devet hektara u jednom od najlepših predela Srbije i Raške oblasti "začinjeni" su posebnim angažmanom Fondacije za Rašku oblast "Milivoje Mića Mandić" iz Beograda i njenim programom dodele podsticajnih sredstava mladim bračnim parovima i porodicama koje se vrate na selo, napuste gradski život i preživljavanje od danas do sutra sa malom platom i nekom skromnom crkavicom sa biroa za zapošljavanje. Domaćin Ljubinko je odmah kontaktirao ljude iz Fondacije, konsultovao se sa suprugom, koja je za razliku od njega rođena na selu i odrasla u ambijentu gde je gajenje goveda, ovaca ili koza prirodno opredeljenje.

– Program Fondacije za Rašku oblast mi je pomogao da se konačno odlučim. Znajući sam da nikada neću dočekati posao u Priboju, da se od nekoliko hiljada dinara ne može lepo živeti, probao sam da uzmem dugoročni kredit od Vlade Srbije za poljoprivredu, ali je to podrazumevalo hipoteku, velike rate, pa mi nije uspelo, a verovao sam da me ljudi iz Fondacije neće slagati i da će pomoći – veli, napominjući da je istovremeno svojim ukućanima razbijao sve iluzije o velikoj zaradi za kratko vreme.

Pokazalo se, što potvrđuje i predsednik Fondacije Vojin Vučićević, da se sela u Srbiji, a posebno u Raškoj oblasti, mogu danas obnoviti i iskoristiti kao svojevrsni socijalni amortizer u teškim postojećim materijalnim uslovima, sa velikim brojem porodica koje jedva preživljavaju, dok su istovremeno ogromni kompleksi obradive zemlje zaparloženi i neiskorišćeni. Uz pomoć svojih donatora u zemlji i sestrinskih fondacija u dijaspori, od kojih je najagilnija Srpsko-kanadska fondacija "Stara Raška" u Kanadi, sa sedištem u Torontu, beogradska fondacija koja postoji već sedmu godinu pokušava dodelom podsticajnih sredstava za ovu vrstu povratka selu da fokusira problem.

Vučićević napominje da se time skreće pažnja, pre svega, Vladi Srbije, kako može da pomogne ovom području, pri čemu je model primenjiv i za druge krajeve. Zbog specifične situacije Fondacija se okrenula Raškoj oblasti, a postoji želja da se na svoj način i sa solidnom sumom u ovaj projekat uključi i Ministarstvo za rad.

Ljubinko Otašević je po mnogo čemu "probni balon" za Fondaciju, ali i za celu Srbiju. Iako je već uz pomoć Zemljoradničke zadruge "Farmer" iz Priboja nabavio 20 ovaca i jednog ovna, preuzimajući obavezu da im za uzvrat u sledeće četiri godine vrati 32 jagnjeta, mnogo je potreba i zahteva da bi se njegovo novo domaćinstvo, rasejano po proplancima, livadama i šumama na oko 900 metara nadmorske visine, pretvorilo u uzornu farmu ovaca koja garantuje solidan život. Sedam plastova sena na obližnjoj livadi pokazuje da se Ljubinko ne plaši posla, pogotovu kad znate da je sve to pokosio ručno. Još nema ni kosilicu, ni kultivator, ali kaže: "Biće!".

Tu je i pet koza, pa 280 sadnica borovnice, zatim 100 sadnica pitomog lešnika, takođe poklon Fondacije. Glavni cilj mu je da ima oko 120 virtenberg ovaca, koje daju prosečno jagnje i po za godinu dana, i oko 50 alpina koza. Glavni adut mu je rad. I ljubav prema selu.

Uprkos činjenici da u Brezni nema nijednog mlađeg domaćinstva sličnog njegovom, veli:

– Kad kažem da idem u Breznu to mi je lepše nego da idem u Knez-Mihailovu u kojoj ima svega i svačega, ali za to treba dosta novca. A kad imam novca, onda sam odavde za tri sata u Knez-Mihailovoj. Bez para ne možeš nikuda – slikovito iznosi svoju životnu filozofiju jedan od prvih srpskih povratnika na selo, pozivajući i druge da mu se pridruže.