Sudar svetova

Od našeg specijalnog izveštača

SARAJEVO – U takmičarskom programu 12. po redu Sarajevskog festivala, među debitantskim delima našao se i celovečernji igrani film "Sedam i po" scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića (1969), koji je dobro zagrejao dlanove ovdašnje publike i pera prisutnih kritičara. Već ovenčan nagradama i priznanjima na letošnjim domaćim filmskim festivalima, uključujući i nagrade za najbolji scenario, Momčilovićev crnohumoran film o grehovima: gordosti, lenjosti, zavisti, gnevu, srebroljublju, požudi i neumerenosti u jelu i piću, sa lakoćom nailazi na simpatije gledalaca. Velika glumačka i autorska ekipa ovog filma pokloniće se i Beograđanima, na premijeri u "Sava centru" 12. septembra.

Sa Momčilovićem, koji je na sebe pažnju skrenuo scenarijom za film "Kad porastem biću Kengur", u Sarajevu smo razgovarali o grehovima, oprostu i razumevanju za junake koji su otelotvorenje nacionalnog mentaliteta, ali i članovi planetarne porodice grešnika...

• Svi grehovi savremene civilizacije zapravo se mogu podvesti pod ovih sedam o kojima i govori Vaš film. Da li je "Sedam i po" priča  o grešnoj civilizaciji izopačenih vrednosti?

– Jeste, bio sam opsednut ovom temom i zapitan zašto ima baš sedam grehova. Možda ih ima više, ali onda razmišljajući nisam uspeo da nađem niti jedan osim tih sedam, a i svaki novonastali greh savremene civilizacije mogao bih da svrstam u ove postojeće. Recimo – površnost, osobina tipična za srpski narod, može da se svede pod lenjost. Ljubomora je podvrsta zavisti, i tako redom. Pedofili su nekada svoje niske strasti zadovoljavali preko harema, a danas to rade preko Interneta. O tome je ovaj film. Zanimljivo je i da svaki narod misli da su svi grehovi karakteristični upravo za njega i zbog toga je to univerzalna tema. U Bunjuelovoj biografiji sam čitao da je zavist najtipičniji španski greh, a ja sam ubeđen da je tipično srpski . Onda sam sve to ispričao kolegi Slovencu, a on mi je na to kazao: "Čuj, stari, ako Slovenci imaju grehove, onda je to sigurno taj – zavist."

• Zanimljivo je da grehovima o kojima govorite ne pristupate moralizatorski. Uočavate ih, locirate, analizirate, igrate se sa njima, ali  ne "popujete"?

– Nisam se bavio ni sociološkom ni psihološkom analizom grehova, već sam hteo da ispričam priču o sebi, svom kraju i svom narodu u vremenu u kojem živimo. Kada bi me neko pitao da mu u najkraćem opišem kako se živi u mom kraju, Beogradu i Srbiji, ne bih umeo to da objasnim u manje reči nego što sam to uradio u scenariju za ovaj film. To sam ja, to su moje komšije, to je zemlja u kojoj živim.

• Ali, samo naizgled Vi priču smeštate u lokalno, u novobeogradski beton?

– Pokojni profesor Slobodan Selenić me je učio da umetničko delo nastaje tako što nebitnu stvar učiniš bitnom. Drugim rečima, ono što je lokalno učiniti ga univerzalnim. Nikada mi nije smetalo što se "Koštana" dešava u Vranju, ni što se "Dablinci" dešavaju u Dablinu, u Irskoj. Veličina tih dela je u snazi koju su autori dali junacima, u poruci koju su imali da saopšte, a ne u tome što se dešavaju u tim gradovima.

 • A koji je Vaš najveći greh?

– Nisam bezgrešan, zato sam i birao takve junake, po sredini – ni bolje ni gore od sebe. Greh od kojeg se najviše bojim jeste zavist, ali i zavist ako je kontrolisana može da te motiviše na velika dela. Recimo, komšija želi da nadmaši komšiju, da napravi bolju i veću kuću od njegove. To je u osnovi u redu, ali nije ukoliko to čini po svaku cenu i ne birajući sredstva. Drugim rečima, zavist je dobar sluga, ali može da postane i jako zao gospodar. Tako je i sa svim drugim grehovima.

• Za grehove počinjene u Vašem filmu nema kazne, ali ima oprosta?

– Radi se o pogrešnom prevodu ili tumačenju forme o sedam smrtnih grehova. Oni se ne nazivaju smrtnim grehovima zbog toga što se od njih umire, već zbog toga što su svojstveni smrtnicima. Tačniji naziv bio bi sedam grehova smrtnika.

• Pisac kao reditelj, preambiciozno ili nužda?

– Da je ovo film o sudaru svetova ili dve vojske sa po hiljadu vojnika, ili da je ovo film gde glavni junak iskače iz aviona i uskače u voz, u tom se slučaju ne bih prihvatio režije filma. Ali kako je ovo mala, kamerna priča o malim ljudima sličnim meni, uveren sam da sam napravio dobar potez. Ovo je pre svega glumački film i veći deo energije koji iziskuje rediteljski posao iskoristio sam na rad sa glumcima ne bi li izvukao energiju i emociju koju sam želeo da film ima. Autori koje volim i koji su mi uzori – Majk Li, Vudi Alen i Džim Džarmuš – rade na sličan način i ne vidim da su njihovi filmovi manjkavi zbog toga, naprotiv. Scenarista može da promaši u rediteljskom delu posla. Isto to može da se dogodi i reditelju ako se prihvati pisanja scenarija, što je česta pojava, ali ljudima manje upada u oči. Opasno je i ne valja ako se scenarista zaljubi u svoj tekst, ne dozvoljava da se promeni tačka i zarez i na taj način ostale članove ekipe, a pre svega glumce, sputava u njihovoj želji da budu kreativni. Ako odaberete talentovanog glumca, velika i neoprostiva greška je neiskoristiti nešto od njegovih ideja i njegovog talenta.

• A bar Vam toga nije nedostajalo ?

– Nije. Imao sam tridesetak glumaca i sa svakima sam radio čitaće probe koje inače smatram vrlo bitnim za filmove ovog profila. Sa svakim od njih sam razgovarao o liku i tekstu koji treba da izgovore. I koliko god je svaki od njih scenario smatrao dobrim, uvek smo na probama nalazili rešenja i nijanse u liku koje su ga činile boljim i životnijim. Bolje je to uraditi na probama nego na snimanju filma koji je prilično skup i stresan sport. Bolje je nove cipele razgaziti kod kuće, nego na maturskoj večeri.

------------------------------

O Miri Stupici

– Trenutak kada sam Miru Stupicu prvi put video na monitoru, u momentu kada je počela da igra svoju ulogu, smatram jednim od najdirljivijih i najuzvišenijih u svom životu. Baš kao i trenutak kada su mi pročitali njen telegram posle sarajevske projekcije, smatram najlepšim trenutkom ovog festivala, kaže Momčilović.