Predaj oružje

EU JE KONAČNO ISTRČALA LIBANSKI "MARATON". Posle gotovo četiri nedelje oklevanja, pregovaranja i međusobnog ubeđivanja članice Evropske unije uspele su da se dogovore o svom učešću u mirovnim trupama za Liban.

Evropljani su u Briselu, u društvu generalnog sekretara UN Kofija Anana, postigli sporazum da na Bliski istok pošalju oko sedam hiljada "plavih šlemova". Lavovski deo ovog vojnog kontingenta obezbediće Italija, Francuska i, najverovatnije, Španija.

Posle briselskog sastanka Kofi Anan je konačno mogao da odahne. Sa obećanjem EU u džepu, prvi operativac svetske organizacije može mirnije da otputuje, početkom naredne nedelje, na Bliski istok gde će razgovarati o konkretnim planovima za razmeštanje trupa pod zastavom UN na jugu Libana. Najvažniji Ananovi sagovornici biće u Bejrutu jer je rezolucija Saveta bezbednosti predvidela i značajnu ulogu libanske armije u uspostavljanju trajnog mira na područjima uz granicu sa Izraelom.

Istovremeno Kofi Anan pokušava da po svetu prikupi još vojnika za ovu misiju. Glavni favoriti za kompletiranje mirovne sile od petnaest hiljada vojnika su Turska, Bangladeš i Malezija.

I tu se otprilike završava lakši deo poslova vezanih za novu akciju UN u Libanu. Sve ono što sledi prekriveno je neprozirnim velom neizvesnosti. Posebno kada je reč o razoružavanju Hezbolaha, što je jedan od osnovnih zahteva koje je postavila Rezolucija 1701 Saveta bezbednosti.

Skicirajući planirano delovanje "plavih šlemova" u Libanu, Anan je otkrio suštinu problema: razoružanje Hezbolaha, ali bez upotrebe sile. Već na prvi pogled cilj deluje poprilično utopistički. Fanatični borci ove šiitske organizacije tokom 33 dana rata nisu ustuknuli pred neuporedivo moćnijom izraelskom vojnom silom i zaista je teško poverovati da će dobrovoljno položiti oružje posle naređenja UN. Generalni sekretar nagoveštava da bi tako nešto moglo da se postigne političkim dogovorom samih Libanaca i sporazumom o razoružavanju. Čak i u tom slučaju ostaje nejasno ko bi i kako oduzeo hezbolasima kalašnjikove, kaćuše ...

U vicu bi to moglo da izgleda ovako. Sretnu se, u nekoj zabiti na jugu Libana, patrola svetskih mirovnjaka i grupa pripadnika Hezbolaha. "Dobar dan, mi smo ’plavi šlemovi’, molimo vas da nam predate vaše oružje". Odgovor na učtivu molbu "plavaca" stiže u hitnim vestima svetskih agencija.

Od marta 1978. godine, kada je ustanovljena postojeća mirovna misija UN u Libanu (Unifil), do sredine 2006. poginulo je 249 vojnika koji su nosili oznake svetske organizacije. I niko od njih nije pokušavao da nekog razoruža.

DA LI JE RAT U LIBANU BIO UVERTIRA U NOVI, JOŠ OZBILjNIJI? Pouzdanog odgovora na ovo pitanje nema, ali se množe indicije da bi, veoma brzo, mogla da usledi nova ratna "runda" ovoga puta između Izraela i Irana.

Povod za mogući sukob je sporni nuklearni program Irana koji već duže vreme preti da postane najozbiljnija svetska kriza. Kao što je poznato, krajem meseca ističe ultimatum Saveta bezbednosti Teheranu da obustavi obogaćivanje uranijuma koji može biti upotrebljen u pravljenju atomske bombe. Iran je u međuvremenu odgovorio na ponudu pet stalnih članica Saveta (SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina) i Nemačke da odustane od atomskih istraživanja za šta bi bio "nagrađen" ekonomskim povlasticama i bezbednosnim garancijama. Iranski odgovor je, sudeći prema prvim reakcijama iz Vašingtona, Pariza i Berlina "nezadovoljavajući".

Sada je na potez Savet bezbednosti – ranije je najavljivano uvođenje ekonomskih sankcija Iranu – ali se stiče utisak da Izrael nije zadovoljan samo ulogom posmatrača. Atomska pretnja Irana u Tel Avivu se doživljava izuzetno ozbiljno i tamo već spremaju vojni "odgovor". Izraelska štampa piše da su, još pre početka rata u Libanu, počele pripreme za preventivni udar na Iran usmeren na tamošnja nuklearna postrojenja.

U tom planiranju Izraelci mogu da se oslone na svoja iskustva iz osamdesetih godina prošlog veka kada su "pokopali" atomska maštanja iračkog diktatora Sadama Huseina. Izraelu je tada trn u oku bio irački atomski reaktor "Osirak" građen uz francusku pomoć u istraživačkom centru Al Tuvaita, u blizini Bagdada.

Izraelski avioni su prvi put napali ovaj cilj 30. septembra 1980. godine, ali nisu do kraja obavili posao. Sledeći udar izveden je, u spektakularnoj akciji, 7. juna 1981. godine. Rezultat: iračko postrojenje je gotovo u potpunosti uništeno.

Irak 1981, Iran 200?. godine. Za Izraelce isti "posao" – razlika je samo u poslednjem slovu imena države.